На данашњи дан пре 82 године, 29. јула 1941. као и шест дана касније, у ноћи између 4. и 5. августа исте године, у православној цркви Рођења Пресвете Богородице у Глини усташе су починиле стравичан покољ Срба, један од најтежих, највећих злочина за време Другог светског рата на подручју тадашње Независне државе Хрватске.
Током 29. јула, али и неколико дана касније у Глини и околини на најстрашније начине, углавном камом, маљевима, побијено је скоро 2.000 Срба. Већина мушкараца из Глине побијена је раније, у покољу 11. и 12. маја 1941. у код Прекопе и Хађера.
Крајем јула, почетком августа 1941. године, усташе су из села у околини Глине и Вргинмоста, из Доње Блатуше, Чемернице, Доње Пјашћанице, Цреварске Слатине, Брњавца, Козарца, причом да их воде на покрштавање, сакупили, похватали око 1.200 Срба које су камионима, у неки случајевима и сточним вагонима спровели у цркву у Глини где су затворени а затим и поклани.
Цркву у Глини, убрзо после злочина, током августа 1941, до темеља су срушиле усташе. После 28 година, на месту где је била црква подигнут је "Спомен дом жртвама фашизма" у Глини.
Године 1995. године, после "Олује", спомен дом који је био нека врста дома културе и у коме су организовани разни повремено и забавни програми, хрватске власти су преименовале у "Хрватски народни дом".
Први велики покољ Срба у глинској цркви био је у ноћи између 29. и 30. јула 1941. године. Тада су, према различитим изворима, у цркву доведена и поклана 174 Србина, њихова имена су утврђена. Према другим изворима, 29. на 30. јул 1941. у цркви је побијено између 300 и 700 Срба. Једини Србин који је преживео тај први покољ био је Никица Самарџија.
Други стравичан покољ Срба био је, такође у ноћи, између 4. и 5. августа, побијено је 1.038 Срба, једини преживели из тог покоља био је Љубо Једнак.
У самом граду и котару Глина, од почетка јуна до почетка августа 1941. године на различитим местима и на различите начине усташе су, говоре различити извори, побиле више од 5.000 углавном Срба, око 8.000 до краја 1941. године.
О покољу у глинској цркви 4. на 5. август 1941. године, својевремено је сведочио усташа Божидар Пенко који је испричао да су "неки од похватаних Срба били затворени у православној цркви у Глини где је могло стати око 1.000 душа".
"Код клања Срба у глинској цркви, ја сам држао стражу. Задатак ми је био да се те ноћи нико није смео кретати по целој Глини. Ја сам у сванућу иза те ноћи пролазио крај цркве православне и видио сам огроман поток крви, који је и на улицу већ изашао. Поубијани Срби и поклани у цркви те исте ноћи одвезени су камионима мртви код глинског Новог Села иза села Кихалца и тамо су у велике јаме побацани“, сведочио је овај усташа.
Испричао је још да је усташе "у предвечерје клања у цркви, окупио Видаковић, логорник" и саопштио им "тај крупни задатак код ликвидирања Срба".
Сведочио је још један усташа, Хилмија Берберовић који је причао да је "клање почињало у 22 сата увече, а трајало је до два сата (по поноћи)".
"Овако клање у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута. За време клања сви смо били толико упрљани крвљу, да се униформа није могла очистити, већ смо је замењивали у магацину, а касније се прала. Црква је после сваког клања прана. Кад се клање завршило, долазили су камиони и носили лешеве. Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали где стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога усташе приклали ножем", речи су овог усташе.
Србин Љубо Једнак који је преживео покољ, на суђењу усташком министру Андрији Артуковићу у Загребу, сведочио је о стравичним сценама које је гледао својим очима.
"После тога усташе су истоме наредили да стави главу на један сто који је у цркви стајао, па када је главу ставио на сто усташа му је зарезао у гркљан и наредио да пева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара надалеко, па, када није могао певати, ударио га је усташа кундаком по глави те му се мозак излио на стол. Након тога почело је клање људи од реда, како смо стајали у цркви. Ухватили су једнога по једнога, повалили на стол, један је усташа клекнуо на прса, а други је узео нож и пресецао гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвога изнели из цркве и бацили на камион који је пред црквом стајао", сведочио је Једнак.
Према раније објављеним сведочењима, усташе су некако прескочили Љубана Једнака и он "није био ни такнут ножем".
"Мислећи да су сви Срби заклани, усташе су изашле из цркве да пију. Љубан се тада дубље завукао у мртве и намазао се крвљу. После неког времена усташе су се вратиле и почеле износити мртваце из цркве и бацати их у камионе, као цепанице. Љубан је завршио на врху у једном камиону. Међутим, учини им се да их има превише, па су га бацили на цесту а потом у други камион", пише у једном од сведочења.
"Ја сада гледам, седе двојица усташа на мртвима. Један у једноме, други у другом ћошку камиона. Видим, идемо према Петрињи, а затим лево од Прекопе, где су нас бацали у раније ископане јаме. Када су нас побацали из камиона, на мене је бачен неки тешки човек, а један се још мицао. То је усташа приметио па рекао: Гледај, овај је овде још жив. Узео је пушку и опалио. Тим је метком ранио и мене у лист ноге. Рана није била дубока. Имао сам осећај као да ми је неко ставио упаљену шибицу на лист", испричао је својевремено Једнак.
Историчар Ђуро Аралица, у књизи "Усташки покољи Срба у цркви у Глини" навео је да је од "1.038 Срба који су 4. августа 1941. године довезени из Вргинмоста, у српској православној цркви Рођења пресвете Богородице у Глини, ноћу 4. на 5. август, заклано 857, а осталих 181 убијено је у шикари Латиново током дана када су довожени из Вргинмоста".
"То значи да се само нумерички може говорити о Србима који су критичне ноћи заклани у цркви, а поименично свих 1.038 одвезених Срба из Вргинмоста уврстити у списак жртава цркве. Њихова имена ће заувек остати тајна, јер су нестале евиденције које су водили главни организатори покоља Никола Видаковић и Јосип Мисон. Један од низа других доказа да су жртве усташке преваре, "покрст" поклане у Богородичиној цркви у Глини и то да су усташки кољачи делили њихову одећу својим присталицама, сведочи и податак да је Стана Једнак (Љубанова супруга), код Милке Цоњар из села Скела, видела фотографију Мирка Чавића из Батинове косе. С обзиром на то да га је познавала, питала је Милку одакле јој та фотографија, а она је одговорила да јој је дала једна њена пријатељица и да јој је рекла да је нађена у оделу једног Србина који је заклан у глинској цркви", наводи Аралица у својој књизи.
Неки од ухапшених Срба нису убијени у цркви, већ на пољима поред глинског Новог Села.
Једна група Срба из села Класнић и Драготина, која се налазила у глинском затвору, пребачена је возом у Лику и тамо и тамо су ови људи поклани.
Владика Атанасије Јевтић својевремено је рекао да је "у овом покољу православних хришћана око храма и у самом храму Божијем, злоделу којем није равно ни Диоклецијаново убијање хришћана у Никомидијском храму (почетком 4. века), једна од првих жртава био парох глински, Богдан Опачић, који је и живот и душу своју положио са верницима и за вернике своје, који се ипак нису одрекли вере своје православне и крста са три прста."
После Другог светског рата, остаци жртава пренесени су на српско православно гробље у Глини и ту су сахрањени у заједничку гробницу.
Током "Олује", Љубан Једнак поново је морао бежати са Баније, био је у једној од избегличких колона. Умро је 1997. у Србији.
У Глини ће данас бити обележена 82 годишњица великог страдања Срба и овог страшног злочина.