Дарко Танасковић у "Релативизацији": Млади на Западу свесни да су све "велике истине" заправо лажи

Гост Љиљане Смајловић у 37. епизоди емисије "Релативизација" је оријенталиста и бивши дипломата Дарко Танасковић, а разговор је почео дискусијом о оптужници против некадашњег председника САД Доналда Трампа.

Коментаришући ту оптужницу, Танасковић каже да је симптоматично говорити о томе да је тужилац Џек Смит непристрасан, јер да је заиста тако, нико о томе не би морао ни да говори.

Он је додао да је покушај рушења Трампа спроведен неспретно, вероватно и противправно, али да је најшокантније то што у јавности то више никога не интересује.

"Ја се слажем да када мафијаши спроводе правду, она може бити само мафијашка", рекао је Танасковић.

Гост "Релативизације" каже да је раскорак између права и правде постао толико велики да је попримио апсурдне размере.

"Ми сада имамо двојицу, једног бившег и једног садашњег председника, који су уплетени и имају одређене проблеме, било лично било породично. То је онда слика времена и слика ове Америке, а не оне коју смо волели некад", наглашава он.

Љиљана Смајловић је нагласила да анкете показују да половина Америке сматра да су оптужнице против Трампа политички мотивисане, да се њему суди због политичких ставова које је износио, а не зато што је спровео или подстрекивао насилни упад у Конгрес.

Њему се, како пише у оптужници, суди због "дестабилизирајућих лажи које је износио", нагласила је она, додајући да нико никада није добио такав поступак.

Танасковић објашњава да је велики део америчког друштва свестан да је то све монтирано, као и да је случај против Трампа започет како би се он уклонио са политичке сцене зато што ремети етаблирани план. Он је рекао да би то могло да доведе до имплозије америчког друштва о којој је Самјуел Хантингтон писао у својој књизи "Ко смо ми?", као и да већ има неких показатеља да се то дешава.

"Очигледно је да је та немоћ пред идеолошком лажи, како је то говорила Нора Белоф која је нама помагала зато што смо били жртва идеолошке лажи, човека мора да депримира", каже гост "Релативизације".

Млади могу да направе сопствену парадигму за ново време

Танасковић каже да у Србији има много људи, од којих су неки чланови различитих политичких партија и покрета, за које никада није био сигуран да ли су ти људи заиста убеђени да се и даље на Западу примењује правда којој би требало тежити и која би и нама требало да буде неки идеал, или то пропагирају из неких других разлога.

"Ако они у то заиста верују, то може бити веома опасно", наглашава он.

Коментаришући недавно објављени извештај Кровне организације младих Србије (КОМС), који је открио да млади у Србији више нагињу Истоку него Западу, и изјаву Зорана Вулетића да они "показују цинизам, површност, па чак и поквареност", Танасковић каже да је то за некога ко се бави политиком поражавајуће, као и да политичар који тако говори нема никакву шансу да направи било какав резултат.

Он је рекао да је већина људи у Србији свесна да се држава налази у тешкој ситуацији, али да свет није толико "биполаран" као што проповедају они који мисле да Србија мора да се "суочи са реалношћу" и "стане на праву страну историје".  У таквој ситуацији треба бити вешт и тражити нове и инвентивне методе сналажења, а не једноставно "прихватити реалност" – признати независност КиМ и увести санкције Русији.

Танасковић каже да су млади на Западу свесни да су све те "велике истине" заправо лаж, и да због тога све теже прихватају идеолошке пројекције стварности у које суштински не верују. Он то назива "потенцијално продуктивни цинизам" зато што сматра да би они, уз извесно благо усмеравање искуснијих људи, могли да пронађу "своју парадигму на ново време" и да крену самостално да свој цинизам реализују продуктивно.

Ако у томе не успеју, они би могли да склизну у оно што је професор Михаило Ђурић назвао "посвемашним нихилизмом", односно да се предају и прихвате оно што им се сервира.

Америка је увек прва денунцирала саму себе

Америци треба бити захвалан зато што је она прва денунцирала негативне особине унутар себе саме, и уметничке и политичке, каже Танасковић и додаје да је Америка често најоштрије критиковала саму себе.

Љиљана Смајловић и њен саговорник су говорили и о феномену "орјентализма" професора Едварда Саида, као и начину на који је он "пресликан" на Балкан у форми "балканизма". Цитирајући Исидору Секулић, Танасковић је рекао да за Балканце не би требало да буде најбитније оно што други о њима мисле, већ оно што заиста и јесу.

Он објашњава да је популарна "воук" идеологија, која је последњих година узела маха у Америци и на Западу, представља облик тоталитаризма који се бори против сваког супротног мишљења и који дехуманизује свакога ко мисли другачије, а све то у име највиших идеала попут људских права, демократије и либерализма.

Ипак, има оних који су спремни да се боре против тога, како у унутрашњој политици тако и на међународном плану, додаје Танасковић. Он наглашава да је то први пут видео када је, након дуге дипломатске борбе, 2015. године ипак спречено да "Косово" постане чланица Унеска, зато што је довољан број држава био спреман да се супротстави диктатима из Вашингтона.

Србија треба да буде део Запада, али то није могуће са уценама 

Танасковић каже да би Србија у политичком смислу требало да припада Западу, међутим то припадање је условљено неким предусловима на које се не може пристати ако желиш да останеш оно што јеси, а ми смо и на Истоку а не само на Западу.

"Ја нисам један од оних који сматрају да треба одустати од евроинтеграција, међутим и Русија би могла бити део ЕУ", каже он.

Одговарајући на питање како би саветовао државни врх када је реч о односима са САД у светлу предстојећих председничких избора у тој земљи, Танасковић каже да се не треба залетати, да би се требало држати по страни зато што морамо да радимо конструктивно са сваком администрацијом јер друге нема. Али да морамо да имамо квалитетне људе у Америци који могу да одржавају контакт и са оном страну која није на власти.

Свет је несумњиво опасније место него што је био пре сукоба у Украјини, али то би могло и да отвори неке нове могућности и маневарски простор за реструктурирање света, ако успемо да превазиђемо овај тренутак за који не знамо колико ће трајати, закључује Танасковић.

"Чини ми се да је притисак са Запада, колико год безобразан, ипак дозиран, и да је овај простор њима ипак занимљив, и то их ипак спречава да предузму неке драстичне мере и затворе ово питање, о чему дуго говоре."

Постоје велики ризици, али и велике шансе, закључује гост "Релативизације".