Исповест девојчице из избегличке колоне за РТ Балкан: Гледала сам како Книнска тврђава гори

Пре тачно 28 година Јована Ђаковић, тада осмогодишња девојчица, са мајком, сестром и стрицем напустила је своје село код Книна. Према Јованиним сећањима, породица је у једну плаву путну торбу спаковала најосновније, а девојчице су понеле и по једну лутку, толико су времена и простора имали, како би се сачували пред налетом неких људи који су сматрали да српски народ не треба да живи на "њиховој територији".

У "фићи" и са једном плавом путном торбом, са породицом је кренула у неизвесно, сећа се наша саговорница која ће вечерас говорити после патријарха Порфирија на централној церемонији обележавања 28 година од погрома над Србина у Републици Српској Крајини.

Последње сећање које има на родни Книн је Книнска тврђава у пламену и непрегледна колона сапатника из Републике Српске Крајине.

"На данашњи дан 1995. до послеподневних часова била сам безбрижна осмогодишња девојчица", наводи Јована, присећајући се да је њу и њену млађу сестру мајка пронашла на игралишту у моменту када се њиховим насељем пронела вест да се креће у хитну евакуацију.

Јованиног оца није било, у униформи је пружао отпор и држао одступницу, како би нејач: жене, деца и старци безбедно напустили своја огњишта.

"Сећам се да сам оним својим дечјим очима гледала како Книнска тврђава гори. Неколико дана раније били смо на излету на тврђави, да видимо личког меду. И тако су се те две слике преплитале у мојим очима: слика тог весеља, тог излета, лепог сунчаног дана ,меде и тврђаве у пламену", присећа се Јована и каже да јој је наставак пута кроз Книн – сивило.

Август, врућине, колона и сад већ много више људи него што аутомобил може да прими, јер су из "фиће" били приморани да пређу у други аутомобил - "рено" мајчине колегинице и потрпају се једни преко других...

"Сећам се да смо у том 'реноу' доста дуго стајали у колони, да је већ пала ноћ, и да смо били у некој шуми. Била сам јако жедна, воде нисмо имали. Мама је покушала у колони да пронађе воду. Сећам се деце која су плакала, старих људи који су запомагали. Јако, јако дуго се ту стајало, тек пред зору смо кренули даље и изашли на Петровачку цесту", наводи Јована.

"Код цркве у Кључу чујемо да је бомбардована Петровачка цеста. Ту тек креће агонија, креће кукњава, запомагање... Свако је чекао неког свог", присећа се Јована дана када је убијено десеторо Срба који су у колони кренули као и она, протерани, не знајући ни где ће ни како и када ће стићи.

Пут их је водио у Бањалуку, где су се први пут након неколико дана окупали. У сред ноћи, њена мајка је непознатој Бањалучанки залупала на врата и замолила је да окупа децу. Осећај "да је чиста као сунце", као и медењаци које су она и сестра добиле од непознате добротворке мало су ублажили дечји страх и конфузију због тешке ситуације у којој су се нашли.

У Бањалуци, вели Јована, коначно су се састале са оцем. Тада су кренули пут Србије. А пут их је водио на више места. Избеглички живот са једном торбом био је тежак, али породица је била сложна и свесна ситуације у којој се налази, па су и девојчице, иако мале, на све начине покушале да олакшају родитељима тежак период привикавања на "нове околности".

Селидбе од Земуна, преко Србобрана, Крушевца, па до Панчева трајале су годинама. Увек су све градили од нуле и никада нигде нису имали осећај припадности.

На наше питање да ли јој је нешто као девојчици фалило, Јована каже да је увек била свесна да живе као подстанари, као и да јој родитељи раде тешке физичке послове, па никада није извољевала, иако су умеле да је заболе ситне дечје пакости које тада није баш најбоље разумела.

"Желела сам само панталоне – звонцаре. Нисмо могли да их приуштимо, па сам се довијала, панталоне нормалног кроја прекрајала сам у звонцаре. Није било лако, долазите у школу у малим панталонама које сте од некога добили, великим ципелама и очевом џемперу. Сви знају да сте избеглица, али смо се сестра и ја својим залагањем и трудом у школи брзо истакле и себи утрле неки пут, а родитеље учиниле поноснима", наводи она са сузама у очима.

Њена мајка, жена за коју каже да има златне руке, довијала се да нешто створи, направи.

Јована каже да је, када мама нешто "скрпи ни од чега" умела да јој каже: "Мама, па ово је као право".

Од тада, признаје, има трауму, не воли ништа "крпљено", ништа спајано, поправљано, труди се да увек узме све ново, по мери ако може или никако не узима, јер ожиљци не бледе и када ране зарасту.

Док су били у Крушевцу у некој адаптираној "кући" и седели на поду и без игде ичега осим ствари из сад већ чувене плаве торбе, покушавајући породично да виде где и шта даље, присећа се да је чула да им неко лупа на врата:

"Ја сам тада изашла, а у дворишту није било никога. Погледала сам двориште и угледала кутије, а у њима свега: прибора за ручавање, постељина, хигијенских комплета, намирница... Неко од комшија је знао да смо ту и желео је да нам помогне. Нисмо тада знали ко, касније смо и сазнали. Било је свугде наших добрих људи који су желели да се нађу онима који су имали мање срећан живот у том тренутку".

Пут их је након више година "сељакања" нанео назад у БиХ, у Приједор, где су се скућили и од новца који су добили продајом куће у Книну – средили су кућу коју је њен дека, очух њене мајке, почео да прави, према његовим речима, "за њу и њену сестру".

Вредне руке Јованиних родитеља, никад упрљане, иако огрубеле од најтежих надничарских послова, успеле су за Јовану и њену сестру да изграде "нови свет".

Без обзира на несрећне околности које су их задесиле, јер су једног дана планирали какву ће викендицу имати, а већ другог су били избеглице са "једном плавом торбом".

Сада, када је мајка четворо деце, признаје да се некада боји да би тако нешто могло да се понови.

"Ја имам и живим са ти страхом да је ово поднебље увек некако на опрезу. Мала варница довољна је, ја такав осећај имам", каже са стрепњом Јована.

Наглашава да би, ако би се, не дај Боже тако нешто опет догодило – она знала како да реагује, јер је испред себе имала пример својих родитеља, и зна како треба поступити да се сачува породица, јер она је, на крају крајева, једино важно што човек има и шта може да га натера да се бори и не одустане, какве год животне околности да га снађу.