Као сваке године, у Србији се 6. август обележава као Дан рудара, чиме се као вид солидарности са онима који обављају тај тежак посао подсећа и на синдикални успех рудара пре 120 година.
Тога дана 6. августа 1903, у Сењском руднику, најстаријем у Србији за експлоатацију угља започео је масовни штрајк рудара, због отпуштања групе радника и несреће која се претходно догодила. Након девет дана штрајк је окончан успехом, повратком на посао отпуштених, скраћењем радног времена и уопште побољшаним условима.
Тај датум је доцније прихваћен као - Дан рудара, и он се сваке године у Србији посебно обележава.
Ове године пада и 170 година од почетка рада Сењског рудника, односно производње угља у Србији.
Сењски рудник налази се двадесетак километара југоисточно од Деспотовца. То је најстарији активни рудник мрког угља у Србији. Експлоатација руде започела је 1853, да би озбиљније форме имала од шездесетих година 19. века.
Рудник је првобитно назван Александрово, по кнезу Александру Карађорђевићу. Касније је преименован у мајдан код Сења.
Оновремена влада Србије позвала је инжењера Василија Божића, родом из Срема, тада Аустрија, да стручно проучи стање и осмисли експлоатацију.
Главни корисник производње деценијама је била крагујевачка Тополивница. Руда је транспортована воловским запрегама, да би се пошто је средином осамдесетих у Србији заживела железница приступило градњи ускотрачне пруге до рудника. Пуштена је у рад 1892.
Око рудника је израсло насеље које је од 1869. имало основну школу.
О степену есанфског или синдикалног организовања сведочи и чињеница су тамошњи рудари 1891. основали фонд Братска каса, за међусобно помагање, у који су издвајали 1 одсто зараде.
У Сењском руднику је од 1903, излазио локални лист Рударски гласник. Године 1908, уведена је електрична енергија, у прво време пре свега за осветљење.
До протеста рудара, који су претходно већ били добро еснафски, односно синдикално организовани, дошло је те 1903, пошто је управа рудника одлучила да отпусти тројицу запослених, изгледа познатих радничких активиста.
Штрајк је потрајао девет дана и после мучних преговора управа је прихватила да сви буду враћени на посао, да радно време буде скраћено, а рударима је надаље обезбеђиван и бесплатан олај за осветљење.
Пре прихватања 6. августа као Дана рудара, након Другог светског рата, у Србији су рудари обележавали као еснафски празник, славу, односно заштитника Светог Прокопија. И црква у Сењском руднику посвећена је Светом Прокопију.
Према подацима из 2019, у рударству у Србији запослено је око 22.000 лица. Приближно 270 предузећа ради у области експлоатације минералних сировина а двадесетак се бави геолошким истраживањима.
У Србији се рударске активности обављају на око 250 експлоатационих поља, а истраживања постоје на приближно 130 поља.
Рудари у Србији имају бенефицирани радни стаж, због изузетно тешких услова рада.
Иако је рударство у обновљеној Србији заживело тек половином 19. века, на овом простору заправо постоје веома озбиљне традиције успешног рударства у средњем веку.
У средњовековној Србији постојали су чувени рудници познати на ширем европском простору као Ново Брдо, Брсково, Рудник и други.
Још првих деценија 15. века Србија је била међу највећим произвођачима Сребра у Европи, које је тада у односу на злато имало битно вишу вредност него данас. Релативно богатство и привредна снага оновремене Србије потицали су одатле. Богатсво Дубровника такође је изворно потицало од трговине рудом из Србије, посебно од прераде гламског сребра. Још средином 13. века, у време краља Уроша И (1243 – 1276) у Србију се досељавају Саси, рудари немачког порекла, из Ердеља, тада Угарска, како би радили на рударској производњи.
О значају и обиму те делатности сведочи и постојање посебних правних споменика. Сачуван је тако "Рударски законик" Деспота Стефана, обиман правни документ који је регулисао бројне области рада и живота рудара у Србији 15. века.