Док је у ноћи између 4. и 5. августа у православној цркви у Глини трајао стравични усташки пир, покољ можда и више од 1.000 Срба из околних села, ни 150 километара даље, у Дивоселу код Госпића, на исти тај 5. август усташе су опкољавале Крушковаче, брдо изнад села и спремале још стравичнији покољ више од 900 Срба из тог краја.
Пуне 54 године касније, опет на 5. август, дуге колоне Срба одмицале су путевима Крајине, Баније, Кордунa, Лике, ка Србији. Четврт милиона Срба сурово суочено са лекцијама од пре само пола века, наученим и ненаученим, запамћеним и заборављеним, у колони су били и они који су преживели покоље августа 1941, спас су тражили остављајући куће и имања и бежећи тек да спасу главе.
Страшне годишњице, тешка, стравична, сурова, подударања датума великих злочина над крајишким Србима! Јесу ли то организатори, инспиратори, извођачи, намерно радили?
Да, можда, покажу и докажу континуитет намера? Је ли "Олуја" из 1995. године била само тачка на оно што се дешавало на исти датум 1941. године? Шта се десило једном народу па је после само 50 година суочен са оним што је једва преживео пола века раније?
Само 54 године пре "Олује", сви сведоци срамног и бестијалног злочина још нису стигли ни да поумиру, од зоре до ноћи трајало је клање Срба на брду Крушковача изнад Дивосела. Ђурђица Драгаш Вуковљак која је 5. августа 1995. била у избегличкој колони од Коренице преко Доњег Лапца до Бањалуке и Србије, 5. августа 1941. изгубила је бројне чланове породице.
"У ували Крушковача између Дивосела и Велебита од усташа се неколико дана раније склонило скоро 3.000 људи. Ту су били моји, баба и деда и њихово двоје деце, били су брат од мог деде, његова жена и њихова деца, били су њихови родитељи, баба и деда мог оца. Сви су ту и остали, сви су побијени, осим мојих бабе и деде који су, рањени, успели некако да преживе. На брду су им остали син и ћерка, деца од четири – пет година, Јован и Деса. Њих двоје су, са остатком народа, побегли према Метку и Почитељи, тамо су им помогли неки италијански доктори", прича Ђурђица.
"Кога је метак убио – то је била лепа смрт"
И данас се, каже, чуди како су њих двоје, баба и деда успели да преживе, да се лоза не угаси, и да се после рата, 1946. године роди њен отац.
"На споменику на Крушковачи који је подгинут после Другог светског рата стоји број од 907 жртава покоља 5. августа 1941. године. Та бројка забележена је после рата, подаци и сећања још су били свежи, преживели чланови породица могли су да пријаве оне који су побијени тог дана", каже наша саговорница.
Људи који су преживели покољ причали су касније да су се зором прво зачули рафали, повици – "Не пуцај, не троши муницију, побићемо једни друге, кољи...".
"Баба и деда имали су ране од метака, како су деца настрадала, не знамо, претпостављамо – од куршума, пошто су вероватно били у наручју. Многи су погинули клањем, кога је метак убио – то је била лепа смрт", каже Ђурђица.
Многи од оних који су чудом преживели 5. август 1941. године, 54 године касније били су у избегличким колонама. Историја се Србима из Крајине поновила.
"Понекад се чини као да су то намерно радили на исте датуме. Не бих да будем фаталиста, али, понекад мислим да они тиме што су то зло и крв понављали на исте датуме, покушавали да створе неки још јачи и гори утисак. Народ је пред рат 90-их био престрављен. Старији људи који су се сећали онога што је било, имали су страх да ће неко доћи да их коље. Моји баба и деда, с мајчине стране, сећали су се добро рата, имали су 14 – 15 година кад су бежали од усташа, и њима је све то било страшно. Нама деци није било јасно што се они толико боје. Мислили смо да смо заштићени, ту је ЈНА, а они, кад виде заставу, шаховницу са првим белим пољем били су буквално истраумирани, паралисани од страха. Они су тај страх носили у генима. Ми који смо расли у послератним годинама то нисмо имали, нама о томе нико није причао и то је најстрашније од свега. Ја сам неке ствари сазнавала, испитивала тату, он ми причао у неким мојим 40-им годинама", прича Ђурђица Драгаш.
Дивосело је данас пусто. Тамо нема никога сем једне куће обновљене. Село је сабласно празно. На једном месту, прича Ђурђица, може се видети сав ужас рата. Уништење, разарање...
"У Пребиловцима, ма колико страшно, ужасно било све што се тамо десило, неподношљиво, то убијање жена и деце, тамо је живот на неки начин победио. И дан данас тамо људи иду, тамо постоји црква, неке куће су обновљене, тамо живе неки људи. У Дивоселу је победила смрт. То је прави пример како смрт победи. Тамо нема ништа, само гробови, тамо живе само мртви. И гробови су зарасли у шибље, у трње и тамо кад одеш, ташко ми је кад причам, тамо је ужасно", каже Ђурђица.
У последњем рату, српске куће у Дивоселу су паљене па миниране, сад на местима на којима су биле, постоје само хрпе камења и оне зарасле у трње па је тешко и разазнати где је која била, где је који део села. Ђурђица је двориште родитељске куће пре пар година једва препознала и то – по стаблу једне старе јабуке.
Они који су хтели да село тако изгледа – успели су у својој намери.
"Неки ме због тога критикују и не разумеју, али, ја кажем да је оно што је сада урађено као етничко чишћење завршна фаза геноцида спроведеног у Другом светском рату. И те две ствари су повезане, нераскидиво. Циљ је био исти. Прво је био геноцид, као уништавање људског потенцијала, јер ако неко село има 3.000 становника а после рата остане њих 600, онда је јасно како то село може да 'напредује'. И, онда га лако 'решиш', елиминишеш у овом рату јер у њему живи 50 или 60 баба и деда", каже Ђурђица.
Ако је после Другог светског рата ико "заборавио и опростио и потпуно себе понизио", наставља, то су били Дивосељани.
"Опростили су неопростиво, ширили братство и јединство, заборављали своје жртве. Опростили су побијену децу, згажену младост, затрте породице, спаљена огњишта. Велико је Дивосело било... Скоро две и по хиљаде становника бројало је пред рат. Његов крај није дочекало скоро хиљаду и по људи, неки су се раселили, а за четири крваве године, само су гробља нарасла. Ипак, опростили су Дивосељани комшијама, докрајчили цркву коју су усташе у рату минирале, а на споменицима подигнутим на стратиштима, своју нејач назвали антифашистима, борцима за слободу и побуњеним робовима", речи су Ђурђице Драгаш.
"Зато данас тамо нема ничега, и зато ја данас не могу да саставим петоро људи да одемо тамо да на оном затрпаном темељу цркве обележимо крсну славу. Не могу да нађем петоро, неће, и даље у њима има неког страха, не знам шта је то. Не само страх да ће им се нешто десити, него, неки чудан порив, нешто и даље живи у људима, неко југословенство и то страшно боли", каже Ђурђица.