Милош Војиновић у "Релативизацији": Млада Босна је можда најконтроверзнија тема у европској историји

Гост Љиљане Смајловић у 38. епизоди емисије "Релативизација" је историчар Милош Војиновић, а разговор је почео причом о његовој изложби фотографија "Гаврило Принцип и Млада Босна" која је организована у Новом Саду, а ускоро ће моћи да је погледају и Београђани.

"Млада Босна је тема која ме интригира и којом се већ деценију професионално бавим. Крајем прошле године понуђено ми је да за један зборник радова напишем текст о фотографијама припадника Младе Босне. Прихватио сам и тада сам схватио да им током својих истраживања нисам показивао дужну пажњу. Тек када сам им се посветио, схватио сам да су оне не само допуна или прилог тексту већ бацају потпуно ново светло на неки од најважнијих догађаја у балканској и европској историји 20 века", прича Војиновић.

Каже да је изложбом хтео да направи компарацију, како су чланови Младе Босне изгледали пре, а како после атентата. "Најважније фотографије су оне пре Видовдана 1914. јер ту ти млади имају прилике да себе представе како они желе, елегантно обучени, често са књигом у рукама, књигом која је симбол њихове идеологије - да су они нова, образована генерација која на савременим идејама нађеним у тим књигама базира своју политику".

Они позирају као мислиоци и покушавају себе да самообликују као неку врсту ангажованих интелектуалаца, каже Војиновић и издваја две фотографије Гаврила Принципа, Недељка Чабриновића и Трифка Грабежа снимљене када су се већ одлучили за атентат, када су знали да не постоји план бекства. Као да су свесно хтели да оставе трагове о себи, као да су знали да ће ове друге фотографије после хапшења бити другачије и познатије.

Сарајевски атентат

Сарајевски атентат је, каже, велика тема јер је то пример како су различити наративи сукобљени због политике. Војиновић указује на најпознатију фотографију Гаврила Принципа, ону где он савијених шака, уплашен, отечен гледа фотографа. 

"Када неко види ту фотографију, он мисли да види неку особу, али не зна шта се догодило у време настанка те фотографије", сматра Војиновић.

На основу сведочења очевица 2. јула 1914, те фотографије су настале као последица психолошког мучења. Наиме, полиција је била под огромним притиском из Беча да заврши случај, а нико од ухапшених, упркос пребијању, није проговорио. Онда се ту нашао један виспрени полицајац који је дошао на идеју да каже ухапшенима да је све откривено и да ће их фотографисати за потребе суђења и да ће ако наставе да ћуте почети да стрељају невине. Те фотографије, каже Војиновић, показују моралну дилему - ако ћуте, недужни ће страдати, а ако проговоре - потказаће другове.

Млади научник, који је докторирао у Берлину на тему "Наука за државу, Британско царство и нове науке" каже да је Млада Босна можда најконтроверзнија тема у европској историји јер је Гаврило Принцип идеалан тип терористе и идеалан тип борца за слободу. Мене је, каже, интересовало у којој мери универзитети утичу на наратив, како је наука злоупотребљавана крајем 19. и почетком 20. века, како је коришћена за промовисање своје агенде.

Рат као кројач свих планова

Војиновић се сада бави књигом докумената посвећеном томе како су људи, који су живели на простору који ће бити део Југославије 1918, видели будућност. "На неки начин покушавам да представим алтернативну историју стварања Југославије и хаос прављења планова током рата о будућности земље", тврди.

"Пашић је играо на карту сигурности, хтео је да се веже за једног актера, али то је било тешко јер је постало јасно да ће Русија у рату играти мању улогу него што се мислио на почетку рата. Њему, као некоме ко је каријеру градио на односима са Русима, буквално је тиме извучен тепих испод ногу", каже Војиновић.

Интересантно је да рат, сам по себи, мотивише људе да праве планове. Српска влада је брзо постала свесна да друге владе имају амбициозне планове за Балкан - Италијани, Румуни. Морали су да припреме јавно мњење како би оправдали своје деловање. То је супротстављање не само онима против којих ратују већ и онима који су на истој страни али имају територијалне амбиције према Србији, објаснио је саговорник Љиљане Смајловић.

Гаврило Принцип - херој или не?

На питање да ли је Гаврило Принцип данас већи херој у свести српског народа него раније, Војиновић каже да је тешко да неко данас може да прошета Београдом а да не види неку мајицу или графит с ликом Гаврила Принципа, што није увек био случај.

"Гаврило Принцип је у Београду улицу добио тек после Другог светског рата", каже историчар и објашњава да ли је неко херој у култури друштва је или одлука државе или одлука самог друштва. "У случају Гаврила Принципа, у време Краљевине Југославије није било исто као у време социјалистичке Југославије. У том периоду, режим је препознао или је покушао да представи Младу Босну као протопартизане и Принцип постаје много већа тема."

Холбрук, лажи и Балкан где је све дозвољено

На питање ауторке "Релативизације" како историчари излазе на крај са лажовима попут Ричарда Холбрука који је у својој књизи написао да у Сарајеву постоји плоча посвећена атентату на којој стоји да је Гаврило Принцип својим пуцњем изразио протест против тираније, а да он, као и сваки други студент историје, зна да је Гаврило Принцип гурнуо Европу у два светска рата и допринео комунизму и фашизму, а Србија није постојала као независна држава већ је била део комунистичке Југославије и препуна екстремних националиста, Војиновић објашњава да је Балкан увек био посебан када је реч о односу Запада према њему.

"Деведесете су биле врхунац самопоузданог либералног интервенционизма који спасава угрожени свет. Иронично је да је Млада Босна идеолошки била проевропски оријентисана. Гутали су европску политику, књижевност... бројни немачки и аустријски песници преведени су на српскохрватски захваљујући њима, али треба имати на уму да је Балкан данас, као и претходних 30 година веома специфичан случај."

"Данас се врло води рачуна која ће се реч како употребити јер речи представљају неку врсту моћи. Када је реч о Балкану, не постоји могућност да лажови сносе последице. Чак и Блиски исток пролази боље. Запад има неке своје групе које сматра угроженим и маргинализованим и због хаоса на Блиском истоку и исламофобије на Западу, постоји опрез када се пише о исламу и екстремном исламу, као и када се пише о људима друге броје коже."

Када је реч о Балкану, ту живе Европљани, бели, перципирани као мрачна култура која не зна ни за шта друго и правила која постоје у доброј новинарској пракси (представити обе стране) овде се не поштују. Овде је устаљена пракса да може да се пише и без познавања чињеница. Овај део света Западу даје неку слободу која не постоји када се пише о другим деловима света, каже Војиновић.

"То је интерпретација рата кроз политику. Пре рата, Југославија је имала много симпатизера међу левицом на Западу. када су видели шта се десило деведесетих, узроке су померили далеко у прошлост јер им је тадашња Југославија била симпатична. Нису хтели или нису желели да проблем виде у економској ситуацији, кризи друштва већ у далекој прошлости што им је дало могућности да пливају у том далеком мору и траже "дугорочну мржњу на коју ништа не утиче" и створе слику о мрачном делу Европе којом су могли да продају такву врсту ангажмана."

Слично ће, сматра, бити урађено и са Украјином, када ће се узроци сукоба тражити дубље у прошлости него што постоје.

Суочавање са прошлошћу

На констатацију Смајловић да постоји дубока подела унутар нације да ли је Гаврило Принцип херој или терориста, Војиновић каже да када је реч о политици помирења унутар једне државе и науци која то прати постоји теорија потребе сучељавања са прошлошћу - чега код нас нема. У појединим случајевима наука каже да је за опстанак земље можда најбоље да се о неким стварима не говори. "Иако је та политика прихваћена код нас, мислим да није добро избегавати теме које нас деле."

Примера ради, Принципове речи да би спалио сарајевску чаршију може да се у Босни погрешно тумаче. Међу читавом његовом генерацијом постојала је мржња, не само према Аустроугарима већ и према политици њихових родитеља. Чаршија је постала симбол понизности пред окупатором.

"Када је рекао да би запалио сарајевску чаршију мислио је на све оне који су били задовољни што имају неку врсту посла, због чега се нису успротивили окупаторима. То је свесно кривљење чињеница и њихова интепретација, нарочито јер се зна да су Младобосанци поносно говорили о муслиманима који су се борили за аутономију унутар царства и били су поносни на њихов отпор великом царству."

Рат и последице

"Последица Првог светског рата је крај Аустроугарске и настанак Југославије. Млада Босна тако постаје симбол нове државе и Гаврило Принцип и Млада Босна деле судбину Југославије - када она нестане, на неки начин нестају и они. Гаврило Принцип је повезан са Југославијом, он је добар тест односа стварања Југославије и како је лако игнорисати визију Младе Босне, и њиховог програма демократске власти", истиче Војиновић.

Због тога ради на зборнику грађе о Првом светском рату.

"Моја амбиција је да кроз различита документа прикажем сложеност ратних околности и лимитиране могућности српских политичара након завршетка Првог светског рата. Хоћу да покажем да нису сви били за Југославију. На пример, Социјалдемократска партија која ће се улити у Комунистичку партију која је деценијама потом владала Југославијом није била за Југославију него за Балканску конфедерацију."

"Желим да покажем сложеност ратних околности, лимитираност могућности, како је рат утицао на прављење политике, одређивање циљева, доношење одлука, планирање.... Мислим да ће се многи изненадити српско-српским сукобом Пашића и оних других, а чије су размере биле изненађујуће.