РТ Балкан на Голом отоку: Шта је остало од озлоглашеног логора?

Голи оток, некадашњи озлоглашени логор за противнике комунистичког режима, и неколико деценија након што је затворен делује злокобно. Тачније, оно што је од њега остало, јер су у питању рушевине које обилазите на сопствену одговорност.

На острвце близу Раба долази се бродом из Крка, Пунта или Башке, а само име Голи оток врло сликовито описује оно што чека радознале посетиоце. Ужарени камени покривачи прошарани ретким и трновитим растињем, притиснути су тежином сунца које немилосрдно пече, а чини се да су једини становници гуштери, змије и зрикавци.

Додуше, остаци овчијег измета свуда по острву сведоче и оно о чему причају мештани околних насеља, да су овде чак и овце довођене на испашу.

Зидине које чувају мрачне тајне комунистичког обрачунавања са идеолошким неистомишљеницима данас су затрпане празним флашама и смећем и оскрнављене графитима појединаца који вероватно не знају пуно о историји места – јер да знају, сигурно не би желели да им име буде уписано на овом локалитету.

А историја каже да је логор на Голом отоку основан у јулу 1949. године, у доба Резолуције Информбироа и сукоба Тита и Стаљина. Након што су односи двојице лидера кренули низбрдо, комунистичка партија кренула је у чишћење својих редова од идеолошки неподобних припадника.

"Затвор у затвору"

У новоосновани комплекс почели су да пристижу и први затвореници – Стаљинове присталице, познатији као "информбироовци", или пак они које је неко, из овог или оног разлога - а заправо без разлога - прогласио за ибеовце.

Одмах по доласку, слати су у пријемно одељење – карантин, у коме су проводили месец дана да би се упознали са правилима понашања и да би се утврдиле њихове психофизичке способности, на основу којих су распоређивани на одређена радна места. Испред пријемног одељења налази се тзв. Петрова рупа у којој су се спроводила мучења затвореника, а које се преживели голооточани сећају са зебњом.

Методе испитивања, "преваспитавања" и кажњавања биле су сурове. По добро опробаном рецепту, логором су управљали одабрани затвореници, који су често били немилосрднији од правих службеника.

Сваки затвореник је имао име "банда", а одмах по доласку пролазио је тортуру у којој се од њега захтевало да каже по чијем наговору је радио против партије. Уколико би негирао, уследило би питање "да ли то значи да комунистичка партија лаже", чиме је ситуација постајала још неповољнија.

Једна од најпознатијих зграда било је Одељење 102, такозвани "затвор у затвору", у коме су проблематични осуђеници били под појачаним надзором. Како се наводи на једној од ретких информативних табли на острву, у Одељењу 102 кретање је било врло ограничено и сводило се на једносатну шетњу дневно и то у унутрашњем дворишту површине 50 метара квадратних.

Ова "проклета авлија" се и данас може видети - мада што пре желите да је напустите - као и остаци двадесет самица које су се налазиле у приземљу.

Смрт као слобода

Бежање из логора је било практично немогуће, иако је било покушаја. Наиме, острво је пажљиво одабрано, због јаког ветра и морских струја који су очајне затворенике спречавали у намери да се докопају слободе.

Уколико би, неким чудом, неко од затвореника успео да се домогне копна, потера би га убрзо стигла, присећају се мештани околних острва. Кажу да су их тада, као још малу децу, мајке ужурбано затварале у куће, навлачећи капке на прозорима и закључавајући врата, док су около одјекивали рафали испаљени у лову на бегунца.

И сама смрт је, ипак, за многе значила слободу. Затвореници су били излагани тешком физичком раду, чији је саставни део било понижавање и брутално малтретирање.

Једна од прича каже да је сваки затвореник морао да засади и гаји своје дрво, које није смело да се осуши, јер би уследила казна. Онда би, на острву које није имало пијаћу воду, добијали једну чашу воде дневно, за коју су морали да изаберу да ли ће да је попију или да залију дрво.

Све што може да се види на Голом отоку правили су сами затвореници. Постојала је чак и фабрика у којој су прављене teraco плочице, а једна од разлога зашто је острво одабрано јесте управо квалитетан камен.

О тачном броју људи који су прошли кроз логор још увек се спекулише, а процене иду од неколико хиљада, до неколико десетина хиљада људи. Исто је и са бројем умрлих, као и оних о чијој се судбини ништа не зна. Ових последњих, према речима локалног водича, има око 7.000.

Голи оток. Ништа више

После Стаљинове смрти марта 1953. и званичног окончања сукоба са Совјетским Савезом 1956, логор је распуштен, a на Голом отоку је наставио да постоји "обичан затвор" за криминалце и неке политичке затворенике. У том периоду изграђена је чак и школа у којој су затвореници могли да се школују за разне занате, а како преносе мештани, у сведочанствима које су затвореници добијали након школовања није ни писало да је у питању школа на Голом отоку.

Затвор је коначно престао да постоји 1988. године.

Комплекс је, деценијама након тога, остављен на милост и немилост природи и становницима околних острва, који су са Голог отока однели све што је имало некакву вредност.

Идејa да би на том месту требало направити меморијални центар, музеј или едукативни камп, остала је само пуста жеља ретких ентузијаста. Главни проблем су, кажу, нерашчишћена имовинска питања, јер се не зна коме оток тачно припада.

Данас острво можете да обиђете и туристичким возићем, који ће вас провести кроз разбацане остатке логорских зграда. Иако су, према речима нашег писца и академика Драгослава Михаиловића, који је и сам био заточен на Голом отоку, затвореници у највећем броју били Срби, за посету су најзаинтересованији - Словенци. Туристички водичи кажу да су "скоро читаву Словенију превезли до острва и назад".

На острву је и продавница сувенира, где се продају мајице и магнети са једноставним натписом Голи оток. Ништа више. Довољно је.