Прецизног податка о томе колико лекара годишње одлази из Србије нема, али да овог висококвалификованог кадра итекако мањка у српским болницама и домовима здравља осећају на својим леђима и пацијенти, али и сами лекари који, према ранијој анкети Министарства здравља, као један од највећих проблема виде управо преоптерећеност послом.
Најприближнију слику о томе колико лекара годишње оде из Србије пружају подаци Лекарске коморе Србије која издаје сертификат добре праксе, документ који њиховим колегама тражи већина клиника ван граница наше земље на које одлазе. Према тим подацима, просечно око 600 лекара сваке године оде из Србије. Највише ових сертификата издато је 2018. године: 799, а најмање 2012. године, свега 338.
Обично се као најчешћи разлози због којих високо квалификовани медицински кадар напушта нашу земљу наводе немогућност да се запосле, недовољна материјална примања, лоши услови рада.
Саговорници РТ Балкана кажу да верују или се бар надају да одлив белих мантила није тако велики и драматичан какав је био ранијих година, када се масовно одлазило у Немачку на пример, али да проблем и даље постоји и да га треба озбиљно решавати.
Председник Новог синдиката здравства Србије Живорад Мркић каже да још увек доста лекара одлази у иностранство, али да је сада у односу на раније године израженија друга појава: то што је иностранство дошло код нас. Како наводи, мултинационалне корпорације које имају болнице у више земаља у свету, отвориле су своје приватне клинике и код нас, па лекар да би имао плату коју сматра одговарајућом више не мора да оде у иностранство, већ може да се запосли и овде у страној приватној болници.
"А за просечног грађанина Србије, то је као да је отишао у иностранство. Дијагностичке процедуре у таквим приватним клиникама већина још и може да приушти, али инвазивне процедуре или болничко лечење су толико скупи да је просечном пацијенту потпуно свеједно да ли је тај лекар отишао у приватну болницу у Београду или на Нови Зеланд. Једнако му је недоступан", истиче Мркић.
Процене постоје, али не и тачне бројке
Он указује и да је посебан проблем што нема поузданих података државних институција и званичних статистика о професионалним миграцијама, па ми не знамо засигурно колико нам лекара заиста одлази у иностранство. Сертификат добре праксе који издаје ЛКС, како напомиње Мркић, потребан је и за рад у страним приватним клиникама у земљи, с једне стране, а с друге стране, не траже га све стране земље, па је и он само оквирни податак.
"Немамо ниједну званичну студију, научни рад на ту тему, имамо само нагађања. Што не значи да не треба да се запитамо око тога зашто частимо обученим кадровима земље које имају пет до седам пута већи БДП од нас", каже Мркић.
Он напомиње да из наше земље најчешће одлазе специјалисти свих хируршких дисциплина, они који се баве анестезијом и реанимацијом, које су увек тражене, радиолози, поготову они који се баве инвазивном, дијагностичком и интервентном радиологијом, интервентни кардиолози, хистопатолози.
"А знам да Србија, на пример, има страшан мањак неурорадиолога, а тек оних интервентних не знам да ли их имамо да набројимо на прсте једне руке. Проблем није изражен само код нас, он постоји и у Европи где већ сада због одласка стручњака у Америку недостаје готово свих профила специјалиста. Уз то, у многим западним земљама места на медицинским факултетима остају упражњена, јер млади бирају оно што им се чини да су лакше и уносније професије", наглашава Мркић.
Он указује и на примере две суседне земље које су се суочиле са одливом лекарског кадра: једна је успела да тај одлив заустави, а друга је морала да затвара поједине болнице. На Србији је да изабере који модел жели да примени.
"У Бугарској су због одласка медицинског кадра морали да затварају неке болнице, а слично је претило и Румунији која се, када је ушла у Европску унију, суочила са наглим егзодусом лекара. Румунске власти, међутим, обећале су и биле истрајне у томе да ће повећати примања здравствених радника и то лекара са 1.000 евра на 3.200 до 3.500, а сестара са 500-550 евра на 1.200-1.300 евра", наводи Мркић.
Како додаје, било је потребно неколико година да лекари стигну до ових примања, али је овакво повећање плата, према неким проценама, смањило одлазак здравственог кадра из Румуније за око 80 одсто, истиче наш саговорник.
Док би с једне стране требало да нас забрине то што наши лекари данас имају отприлике онолике плате какве су имали Румуни када су почели масовно да одлазе из земље, позитивна ствар је што заинтересованост младих за студије медицине не јењава.
Декан Медицинског факултета у Београду проф. др Лазар Давидовић каже да је ове године за једно место конкурисало отприлике двоје кандидата, а такво интересовање постоји деценијама уназад, укључујући, како напомиње, и време када је он уписивао студије медицине 1977. године када је примано 700 студената, а пријавило се њих 1.500 кандидата.
Како те младе задржати у земљи, односно како смањити број оних који одлазе у иностранство, проф. др Давидовић каже да постоје три начина за то: да не чекају на посао, да се поправе њихова материјална примања и побољшају услови рада.
"Желим да верујем да се смањио број младих лекара који одлазе у иностранство. Пре неколико година Министарство здравља је направило једну веома важну анализу узрока одласка младих људи у иностранство и показало се да први разлог одласка младих тек дипломираних лекара није био материјални моменат него чекање на посао, а на другом месту су били материјални моменат и услови рада", напомиње Давидовић.
Услови рада бољи, да ли је то довољно?
Како додаје, након тога ресорно министарство предузело је кампању убрзаног пријема у радни однос најбољих дипломираних лекара са свих медицинских факултета у земљи која траје већ неколико година.
"Сигуран сам да је на тај начин бар донекле спречен одлазак лекара у иностранство или бар смањен и што је важно заустављен је одлазак оних најквалитетнијих. Друга мера која је више него евидентна су услови рада. Млади људи који сада завршавају медицину или су то урадили пре пет година имају много боље услове рада него што је то важило за моју генерацију. На Клиници за васкуларну хирургију где радим поседујемо опрему која сада не заостаје за опремом најбогатијих болница у свету", истиче Давидовић.
Подсећа и да је реновирана зграда Клиничког центра Србије и да су иста или слична здања добили други универзитетски центри, као и да је тачно да се примања у државним установама повећавају.
"Да ли је то довољно, то је друго питање и да ли ће то садашњим младим људима који завршавају медицину бити приоритетно, не могу да кажем. Младе генерације хоће све одмах и сада и то је њихово право, посебно у условима када је тржиште отворено у свим сферама живота. Највећи број припадника моје генерације и оних неколико година старијих и млађих је остао и унапредио наш здравствени систем у складу са својим могућностима", напомиње Давидовић.
Каже и да је и сам имао две озбиљне понуде за одлазак у иностранство, али није отишао из неколико разлога.
"Прво, јер сам успео да се у нашој земљи афирмишем у мери у којој као студент нисам сањао да ћу моћи. То је могуће у Србији, има много таквих примера. Други разлог је то што волим ову земљу са свим њеним манама и недостацима којих сам више него свестан. У страној земљи ја бих био исељеник или бар гастарбајтер тек прве генерације који би имао већа материјална примања без даљњег, али и веће трошкове живота. Такође, тешко да бих могао имати статус какав имам овде", каже декан београдског факултета.
Додаје и да трошкови специјализације и докторских студија за највећи број младих људи, односно за све који се запосле у државним установама, плаћају саме те институције, што у иностранству, како истиче, није баш тако.
"Најзад, ја сам овде у обавези према мојим времешним родитељима који су према мени били у обавези неколико деценија, да није моје супруге и мене овде сигуран сам да не би доживели 88 година. Постоји и одређен број пријатеља који би ми недостајали. То су моји разлози, а колико су они битни младима не могу да знам. Знам да моја деца на то гледају сасвим другачије", напомиње Давидовић.