Балкански Дон Корлеоне је проевропски конвертит висок 198 центиметара, према коме би Запад требало да има оштрији однос јер је реч о једном од најбољих Путинових пријатеља са Балкана. Он је мајстор луткар који повлачи конце својих марионета, има опасне везе са навијачима и "мрачни је близанац" Беливука.
Све је ово, судећи по писању западних медија – један човек и то – српски председник Александар Вучић. И иако су у првим реченицама извучене квалификације из неколицине различитих текстова – јасно је да се све оне уклапају у један те исти наратив. Закључци свих ових текстова потпуно су исти, као да су сви они изашли из истог пера - Вучић је диктатор, а Србија је "руски тројански коњ" чија се "доминација мора сломити".
Шта, међутим, ако сви ови наслови, можда заиста и имају заједничког аутора, или барем, "мотиватора"?
Шта се писало?
"Ногу" је још у мају повукао "Њујорк тајмс" објављујући "урадак" назван "Председник, фудбалски хулигани и 'Кућа ужаса' подземља", у коме је председник описан кроз наводне везе са вођом криминалног клана Вељком Беливуком, навијачима и незаобилазним Владимиром Путином.
"Процват бандитизма у Србији" под Вучићевом влашћу и "независност Косова" такође су били међу темама којима се бавио њујоршки "истраживачки" новинар.
На исти талас узјахали су затим и остали белосветски бастиони новинарства, а ситуација се посебно захуктала почетком овог месеца, отприлике у исто време када 56 европосланика, неколико председника спољнополитичких одбора парламената и чланова Конгреса (сви предвођени албанском лобисткињом Алишом Кернс чувеном по лажној тврдњи да је СПЦ умешана у шверц оружја) објављују писмо у коме траже оштрији однос према Србији.
"Видео сам да је 56 парламентараца потписало писмо у којем сам нападнут лично, крив сам што помажем народу у Републици Српској, све као луткар повлачим потезе, на повоцу држим разне политичаре. Исто тако, Бог зна шта радим са Србима у Црној Гори, желећи да истакнем њихову тешку позицију, на КиМ правим проблеме пошто не признајем независност", рекао је тада председник Србије наводећи да је то писмо суштински "против Србије".
Јавио се тих дана "Шпигл" (такође фасциниран председниковом висином) који констатује да (занимљива употреба речи) "луткар из Београда" себе види као представника свих Срба, укључујући и оне у БиХ, Црној Гори и на Косову и Метохији.
Лист, чини се, највише ламентира над чињеницом да Храм Светог Саве у Београду "у челичој шаци држи 15 милиона православних Срба из целог света". И то исти онај Храм у који је "грешни" Путин још 2019. године уградио три комадића мозаика у црвеној, плавој и белој - бојама и српске и руске заставе.
Немци су тренд који је преузео њихов најутицајнији медиј, схватили потпуно озбиљно, па су се у читаву медијску ујдурму о Вучићу и Србији убрзо укључили и "Франкфуртер алгемајне цајтунг" који је критиковао "чврсту оданост Путину", затим "Тагесцајтунг" који нам "открива" каквим то уступцима на Косову и у Босни западни лидери Србију привлаче у свој табор, и коначно и "Берлинер цајтунг" због кога је реаговала чак и српска амбасада у Берлину.
Идеја аутора спорног текста, извесног Муамера Бећировића да је "Балкану потребна Немачка као сила за регулисање, доминација Србије мора бити сломљена", српске дипломате, кажу, подсетила је на стратегију стару више од сто година, која је довела до првог великог уништења Европе у прошлом веку, те су зато морали да протестују.
За то време, ни Американци нису седели скрштених руку, па је Си-Ен-Ен такође објавио текст о "ходу Србије по танкој жици" између Москве и Запада, баш као и поменути парламентарци затражио оштрији однос према српском председнику истичући да би Београд у ЕУ заправо био "тројански коњ Кремља".
Међу (засад) последњима, новинарском објективношћу заблистао је и британски "Тајмс" који је пред читалаштво поставио дилему да ли је Вучић "Ал Капоне и Дон Корлеоне у једном" или једина нада за споразум о "Косову".
За све то време, Вучић, који бар у домаћим (про)западним медијима важи за човека опседнутог медијском сликом која се о њему гради, реаговао је само иронијом.
"Изражавам искрену захвалност Си-Ен-Ену и 'Франкфуртер алгемајне цајтунгу' на чињеници да ме промовишу готово свакодневно, али од њихових писанија много ми је важније то што вршимо рехабилитацију пута у месту Ћетање, општина Прибој. Укупна дужина пута је 1.500 метара, а ширина три метра", навео је Вучић на Инстаграму.
Ко је писао?
Упркос томе што српски председник очигледно потпуно игнорише извештаје који се нижу у западним гласилима, а у којима је он главни јунак, немогуће је не запитати се шта је покренуло епидемију оваквих наслова, и какво је политичко значење кампање коју "бастиони" светског новинарства очигледно воде против српског председника – односно против Србије.
"Довољно је погледати те текстове и видети да се у њима појављују стално исти саговорници - Алиша Кернс, Едвард Џозеф, Мајда Руге…Види се да то све долази са истог места. Постоје начини да се такве ствари пласирају, односно лобистичке организације питају неки медиј може ли нешто да се објави код њих, занима ли их нека тема… Видимо стално исте саговорнике и исте тезе и прилично је јасно да је то организовани напор", истиче саговорник РТ Балкан, добро упознат са функционисањем западних медија, а који је желео да остане анониман.
То што је реч о "организованом напору" не мора, каже, значити да иза кампање стоји нека држава. Може то бити и појединац, како каже наш извор, "на пример Аљбин Курти".
Иако саговорник РТ Балкан нема доказе да су албански кругови ангажовали медије да пишу у њихову корист и њихов рачун, занимљива је, рецимо чињеница да је текст који је и иницирао читаву ову антивучићевску кампању на Западу, односно поменути текст "Њујорк тајмса", послужио као "доказ" албанским лобистима у Сенату САД да крајем маја, на саслушању током претреса посвећеног односу САД према Западном Балкану, заједно са бошњачким колегама устврде да Вучић има везе с мафијашким круговима.
Исто тако је занимљиво да су међу потписницима писма 56 западних политичара, уз већ нам познату Алишу, и отворени албански лобисти Боб Менендез и Михаел Рот.
Политиколог Александар Павић, међутим, указује, да је потпуно јасно да су албански лобисти само вазали и инструменти за остваривање циљева много моћнијег Запада.
"Очигледно је да је Запад решио да овде заврши посао. Због тога што им у Украјини иде све лошије они бар хоће да приведу крају тај посао о коме годинама говоре да им је остао недовршен на Балкану. То се чује из НАТО-а, из ЕУ, и из Вашингтона. То није само притисак на Београд и Вучића, већ се он врши и преко Куртија и преко можда до сада најопаснијих напада на Републику Српску. Зато тако одједном ова вечера у Атини, одједном појава председнице владе на Кримској платформи. Очигледно да овај пресинг по целом терену неће престати и да не треба да око тога имамо илузије. Чак ће се и појачати, јер кад они виде да имају резултат - а Србија је дефинитивно попустила и што се тиче учешћа у Кримској платформи и уопште - они кад намиришу крв као ајкуле су", упозорава Павић.
Медијски притисци на Србију и Вучића само су једно лице тих општих притисака, истиче саговорник РТ Балкан.
Циљ им је, указује Павић: фактичка независност "Косова" и неутралисање Додика и Републике Српске како би, (бар тако на Западу мисле) тако изолована Србија "као зрела крушка пала у НАТО".
"Они праве вештачки консензус у јавности. Јавност они више и не слушају, али само хоће да је психолошки припреме за оно што ће да ураде. Исто као што се ради у вези са Украјином, јер је годину дана јавност пумпана лажима да Русија само што није пропала, а Украјина само што није добила. Сад одједном иде другачија прича. А нико никад није ни питао јавност да ли да крену у рат у Украјини, нити да ли да сада да одустану и промене курс. И за нас они ипак морају да имају неки медијски алиби, припрему терена и најаву", истиче Павић.
Западне игре имају и додатних ефеката - има, каже овај политиколог, много политичара који се уплаше кад су на мети, па попусте или "почну да у паници и страху повлаче погрешне потезе".
"То су дакле и психолошке операције и против саме мете, али и јавности те земље одакле је мета, јер врло је њима јасно да ће то и код нас бити преведено и имати ефекта и на нашу јавност", указује Павић.
Стратешки циљ Запада у овим прљавим играма је јасан - а то је, по Павићевом мишљењу, сузбијање Русије.
"Србија је идентификована као продужена рука Русије и они ратујући против Београда, ратују против Москве - док и тамо и овде ратују против православља", закључује Александар Павић.
И међу такозваним другосрбијанцима, такође се, након поплаве антисрпских текстова, могу чути гласови да медијима на Западу управља заједнички "невидљиви уреднички колегијум".
"Чланци по немачким медијима, настали су од оног дела медијског и политичког естаблишмента који је шокиран чињеницом да је Приштина санкционисана због политике Куртија! Ови људи који се сад због тога буне, буне се јер у мејнстриму западне политике они заправо губе утакмицу! И упркос критикама, Вучић солидно плива! Они у Вучићу виде усуд Србије, неког ко је несмењив и боље им је да раде са њим него да се кладе против њега", навео је тако новинар редакције "Дојче веле" Немања Рујевић, на питање телевизије Н1 да прокоментарише инвазију "сматрања" о Србији на страницама светске штампе.
На тему се недавно осврнула и новинарка Љиљана Смајловић, тврдећи да у медијима влада наратив "крив је Курти, ал' је крив и Вучић", а да на крају српски председник увек некако испадне "кривљи".
"Јесте ли приметили колико аналитичара и политичари, опозициони, стално инсистирају на тој тези - Курти је крив, али је и Вучић крив, и онда се концентришу на то за шта је Вучић крив. Негује се тај тон, тон је да су криви обојица! Наравно, на Си-Ен-Ену је мало више крив Вучић, мада је и код нас често Вучић више крив. И то је стварно као да је једна рука осмислила ту стратегију", закључила је Смајловић.