Јелена Жарковић у "Релативизацији": Глобални југ ће тек да профитира од борбе Кине и Америке

Гошћа Љиљане Смајловић у 40. епизоди емисије "Релативизација" је Јелена Жарковић, професорка Економског факултета у Београду. У светлу актуелног самита БРИКС-а, истиче да Кина већ неколико година претиче Америку по паритету куповне моћи, али да тај показатељ упоређује цене, а не говори о геополитичком аспекту.

"Прави показатељ те геополитичке моћи је номинални БДП, тако да треба да гледамо колико се укупно произведе добара и услуга изражено у доларима. Ту је Америка прва са неких 25 хиљада милијарди долара, а Кина око 18 хиљада милијарди долара", објашњава Жарковић.

Додаје да Кина већ одређено време има економске проблеме. Она је, наводи, деценијама имала стопе раста десет одсто, али су са ковидом и рестрикцијама те стопе раста пале на пет одсто, што се одразило на њену економију.

Исто може да се деси и нама

Чак и неки западни експерти кажу да је статус долара угрожен, примећује Смајловић.

"Тренутно, као и наредних десет година, долар сигурно није угрожен. Његов удео у светским девизним резервама је 60 посто, а кинеског јуана три посто, с тим да удео долара опада последњих двадесет година", истиче Жарковић.

Каже да је та тема постала актуелна с почетком рата у Украјини, јер је половина руских девизних резерви преко ноћи постала замрзнута и руска држава не може њима да располаже.

"Осим тога, одлучено је и да се Русија елиминише из система плаћања СВИФТ-а, што је више утицало на друге земље, него на Русију, јер те земље посматрају све са стране и размишљају: 'Па, добро, то све исто може да се деси нама'", објашњава гошћа емисије.

Једна од тема БРИКС-а је нека њихова заједничка валута са којом би они могли да побегну у односу на долар, али то је тешко, оцењује Жарковић, јер нико не може да се одрекне независности своје централне банке у односу на заједничку. 

Наводи да финансијско тржиште у САД привлачи људе који имају слободан капитал да улажу у америчке обвезнице, јер знају да могу у било ком тренутку да их продају и добију новац натраг - за разлику од кинеског финансијског тржишта које је, како оцењује, прилично под контролом државе.

Кина нема амбиције да покаже другима какав систем треба да изаберу

Да ли је привлачност БРИКС-а у томе што не тражи од земаља да прихвате исте политичке вредности, не прописује либералну демократију као обавезни облик владавине, пита се ауторка емисије.

То је само један од разлога, сматра Жарковић.

"Чини се да Кина нема амбиције да покаже другима какав систем треба да изаберу, економски или политички. И Кисинџер је говорио да Кина никада није имала те амбиције", подсећа саговорница Љиљане Смајловић. 

Примећује да је језик америчке стратегије за афрички континент блажи него претходних година, јер се они сада такмиче са Кином за наклоност тих земаља.

Глобални југ ће тек да профитира од борбе Кине и Америке, сматра Жарковић.

"Као последица иницијативе Појас и пут, земље Г7 су донеле одлуку да ће определити 600 милијарди долара у наредних шест година", објашњава. 

Кад бразилски председник Лула да Силва прича да би међународна банка коју БРИКС оснива и која би требало да буде контратежа ММФ-у, и да буде племенитија од ММФ-а, да ли је то борба за праведнији свет? Јер неки кажу да Кинези само желе да замене западну хегемонију кинеском, примећује ауторка емисије.

Жарковић узима за пример чисто кинеску Глобалну развојну иницијативу, која је развијена у оквиру УН. Први циљ је, каже, економски, а други је да добију већу подршку приликом гласања у УН. 

"За сада нема назнака о наметању политичких услова, осим на пример подршке у изгласавању одређених резолуција у оквиру УН када се помене рецимо питање људских права, мада то јесу на неки начин политичке теме. Али не видим назнаке да Кина намеће како би ви требало да градите неке ваше домаће институције", објашњава саговорница. 

Држава се вратила на велика врата

Смајловић се пита зашто су САД толико забринуте растом Кине и зашто се Кина представља као претња? Осим тога, како свет то прихвата "здраво за готово"?  

Америку највише забрињава војна индустрија и зато је забрањено приватном сектору да инвестира у те секторе у Кини, наводи Жарковић и додаје да западни економисти говоре о постнеолиберализму: кажу да смо завршили са слободним тржиштем, држава се вратила на велика врата, пре свега у Америци. То је, како додаје, почело са Трампом, а Бајден је то прихватио и наставио. 

"Америчка министарка финансија је смислила кованицу френдшоринг, уместо офшоринга који смо гледали последњих 40 година – када селите производне процесе тамо где вам се највише исплати, дакле, водите се економским принципом. Френдшоринг значи да 'сарађујемо са пријатељским земљама – то јест са онима са којима делимо исте демократске вредности'. А онда се у неком чланку каже да више неће да сарађују са Русијом или Кином, али склапају аранжмане са Катаром и Саудијском Арабијом. То значи економски национализам, супротан слободном тржишту", објашњава Жарковић.

По њеном мишљењу, прича о губитку индустрије је погрешно дијагностификован проблем.

"Од свих послова у индустрији који су нестали у Америци, што је неких шест милиона за последњих двадесет година, само један милион је нестао због јефтинијег кинеског увоза. Осталих пет милиона је нестало због аутоматизације", објашњава.

Подсећа да се то десило и Европи, али да постоји разлика у држави благостања.

"Највећи број људи који су изгубили посао отишли су у сектор услуга, који је несигурнији. Данска троши два посто БДП-а на програме преквалификације радника, а Америка мање од 0,1 посто БДП-а, као и Србија", упозорава гошћа емисије.