РТ Балкан анализа: Вреди ли чекати Европску унију (барем) до 2030?

У јуну 2003. године на Солунском самиту усвојена је Декларација којом је изражена подршка уласку земаља Западног Балкана у Европску унију. Државе региона добиле су поруку да их ЕУ жели у својим редовима, али да ће бити примљене тек када испуне услове и буду економски способне.

У наредних 20 година, па до данас, чула су се нова обећања, датуми, али и безброј нових захтева због којих су државе Западног Балкана, чини се, "заробљене" у чекаоници ЕУ. Званични захтев за чланство у Европској унији Република Србија је поднела 22. децембра 2009. године, а статус кандидата за чланство стекла је 1. марта 2012.

Од Самита у Солуну само је Хрватска постала чланица ЕУ, а питање је колико деценија ће, уз сва померања, проћи док Унија заиста и размотри проширење.

Тадашњи шеф Европске комисије Жан-Клод Јункер 2018. поручио је земљама Западног Балкана да ће до 2025. године ући у ЕУ. Председник Европског савета Шарл Мишел данас је, на Бледском стратешком форуму, још једном померио тај датум и најавио да ЕУ мора да буде спремна да прихвати нове државе чланице до 2030. године и да то подразумева земље Западног Балкана.

Новинар Синиша Љепојевић за РТ Балкан оцењује да је пре 20 година можда и било неког ентузијазма у Европској унији, али да се у међувремену ЕУ "до те мере негативно трансформисала у процесу деструкције да тамо нема више ко ни да одлучује".

Када је у питању Бледски стратешки форум, Љепојевић подсећа да је у питању неформални скуп, "један од серије скупова за замајавање земаља Западног Балкана и саме Европске уније". Он истиче да је свима јасно да није реално да нека од држава региона у догледно време буде примљена у Европску унију.

"То је куповина политичког времена, одржавање привида и мита о пријему у ЕУ, па и о самој Унији. Зато се тај празан простор попуњава разним скуповима, као што су на пример берлински процес, форум на Бледу... Све је то куповање времена, а није заиста реално да се било шта конкретно одлучи. Не мислим само на Форум на Бледу, који је неформална институција и не може ништа да одлучи, али се тако попуњава празан простор. Медијски се одржава привид такозваног европског пута, али објективно се не може очекивати никаква конкретна одлука на званичном нивоу на самитима ЕУ. Такво је стање и не би се требало љутити ни на кога", додаје наш саговорник.

Напомиње да је ЕУ као интеграција у дубокој кризи, а да је ситуација у Украјини довела у питање њено постојање, јер званичници "свашта причају, али суштински више не знају шта ће".

Он подсећа и на идеју председника Француске Емануела Макрона о формирању Европске политичке заједнице и оцењује да је у питању крајње нејасан предлог.

"Заједница је одржала већ два скупа, а трећи би требало да буде одржан у Шпанији крајем септембра или почетком октобра. Та заједница би у ствари требало да обухвата све земље које се сматрају европским, а нису чланице ЕУ. У преводу то значи да ви припадате једној нејасној, незваничној, неформалној организацији и на тај начин прихватате све оно што ЕУ одлучи, али нисте њен члан. То је бирократска заврзлама коју, нажалост, већина политичке елите у земљама Западног Балкана прихвата, а медијски се то приказује као нешто важно и охрабрујуће. У основи то је само куповање времена", додаје Љепојевић.

Када су у питању захтеви који се као услов за чланство у ЕУ постављају пред Србију и друге земље, каже да у овом тренутку то није ни вредно, "можда за неко време, ако ЕУ буде постојала".

"То заиста не вреди, поготово Србија која има неколико услова који немају краја. На пример, 35. поглавље које је веома растегљиво, а тренутно се фокусира на Косово и фактички признање што је за Србију неприхватљиво. И када би се то десило, следећи услов би био Република Српска, односи са суседима и ко зна шта још. Србија је ту некако у најнеповољнијем положају и притом јер није чланица НАТО-а, можда Србија највише губи време", напомиње Лепојевић.

Када је у питању све веће нерасположење грађана Србије по питању уласка у ЕУ, каже да се временом разоткривају дубине кризе ЕУ као институциализоване интеграције.

Он даље наводи да Европска унија "није организација која је била и никада неће бити", а да се временом руше митови на којима почива наратив о европској заједници.

"У свету и Европи дешавају се тектонске промене и мислим да то људи виде и да је то у великој мери разлог нерасположења и, наравно, бесомучно условљавање Србије Косовом и другим стварима. Мислим да јавност препознаје да то више не вреди", закључује Лепојевић.

"Политички туризам"

Научни сарадник на Институту за међународну политику и привреду Душан Пророковић каже да је ову тему депласирано коментарисати и да су у питању неозбиљне иницијативе и да не зна зашто Србија више у томе и учествује.

"То је политички туризам, Словенија је сазвала Бледски форум са циљем да допринесе миру у Украјини. О чему се ту ради, каква Словенија, какав мир у Украјини? Словенци се више не питају ни за стање на Балкану, а камоли око мира у Украјини. То је нешто што иде по инерцији, организују се неки скупови, показује се да су неки политичари политички живи, глуме да су битни, али ту се више апсолутно више не решава", додаје Пророковић.

Он сматра да у обећања које ЕУ даје Србији апсолутно више нико и не верује.

"Европска унија има потребу за обећањима после самита БРИКС-а, видим да су се узбудили. Десио се политички земљотрес, јер су они десет година преспавали, не анализирајући шта БРИКС ради", истиче наш саговорник.

Пророковић напомиње да ће ЕУ вероватно поново дати нека обећања, а пита се - ко уопште у њих може и да поверује?

Брнабић: Дајте нам датум

Премијерка Србије Ана Брнабић изјавила је на панелу лидера у оквиру Бледског стратешког форума да у Србији постоји велики евроскептицизам, због тога што земља на чланство у ЕУ чека више од 20 година.

"Људима на Западном Балкану значи чак и да почнемо преговоре, иако то не значи ништа људима у Европској унији. Дајте нам датум", поручила је Брнабићева на почетку панела.

Додала је да Европска унија према Западном Балкану често има став као да ништа што ураде није довољно добро.

Брнабић је истакла и да стоји при свом ранијем ставу да Србија и даље нема "план Б" и да је будућност државе у Европској унији.

И други лидери земаља Западног Балкана су у својим изјавама јасно ставили до знања да им се не свиђа план лидера ЕУ и да нису спремни на нову туру одлагања и чекања.