Гост Љиљане Смајловић у 42. епизоди емисије "Релативизација" је свештеник СПЦ Велибор Џомић, а тема је однос цркве и државе.
Да ли је манипулација да свештеници говоре о политици, да кажу за кога гласају?
"Немам проблем да кажем за кога гласам, али мислим да би била манипулација да говорим о томе. Још је Бизмарк увео такозвани канцел параграф којим је забранио свештеницима да се баве политичким питањима за време службе", подсећа Џомић.
Али црногорска опозиција је на литијама 2019. имала цркву на својој страни, истиче ауторка, док се чини да то у Србији није случај.
"Не бих повлачио паралеле. Сведочио сам о томе што се дешавало у Црној Гори. Ми се тамо нисмо бавили изборима, већ одбраном светиња, достојанства, идентитета, вековних права СПЦ и њених епархија у ЦГ на која је безочно ударено са врха црногорске законодавне и извршне власти", каже Џомић и додаје да то што се погодило да су те године били избори није нешто што се тицало СПЦ.
Ђукановић је, додаје гост емисије, више пута поменуо да је то била грешка његове политичке партије. Према Џомићевим речима, блаженопочивши митрополит Амфилохије их је упозоравао да ће то изазвати отпор и проблеме у ЦГ, али су они самоуверено одговарали да ће се људи "скупити два три пута и отићи кући", што се показало као нетачно.
Не може црква да цепа своју децу
Патријарх Павле је говорио да би свака политичка странка волела да упрегне цркву у своја кола, али ипак црква је Божија и мора да води рачуна о целини, наводи Џомић.
"Не може црква да цепа своју децу, без обзира ко каква очекивања има. Зато је апсолутно недопустиво да свештеници буду укључени у партијске борбе, што не значи да су свештеници искључени из народног живота", каже гост емисије.
Смајловић подсећа да у Америци људи све мање иду у цркву, те да се Американци плаше да ће САД постати нација херетика. Какви смо ми у поређењу са другима по питању религиозности и посете црквама?
"Код нас је после Другог светског рата вршена децрквенизација са државних позиција. Побијене су стотине свештеника, отпремљени у тамнице, донети су закони који су дубоко погодили СПЦ и друге верске заједнице. Ми смо прошли једну невиђену Голготу", подсећа гост емисије.
Каже да је са доласком првих слобода дошло до повратка људи духовним извориштима, манастирима, храмовима, предањима и заветима и да "ми имамо изузетно наглашен верски и православни осећај": ни слично ономе што се дешава у Америци.
Чини се да је код нас тренд потпуно обрнут и да та децрквенизација није била спонтана, оцењује ауторка емисије.
"Постоји организовани покушај у Западној Европи да се вера, као и цркве и верске заједнице сведу на некаква грађанска удружења, попут риболовних, која ће евентуално да буду чувари неких музејских старина, храмова итд. Хришћанство у Европи је у великом проблему. Сећате се полемике када у устав ЕУ није могао да уђе Бог", објашњава Џомић.
Подсећа на епизоду када је Аполо 8 узлетео на месец, а екипа РТС-а у Мрчајевцима код Чачка питала свештеника Миодрага Арсенијевића "где је Бог после Апола 8". Парох је одговорио да је Бог тамо где је и био.
"'Знам да кад сам дошао у ово село, није ме примало у кућу 254 домаћинства, а сад ме не прима само 50 и нешто, мада ме и они зову: ноћу крштавам а у сутон опевавам', рекао је тада Арсенијевић. Дакле, он је радио оно што је до њега, ту где га је црква поставила. Тако и ми. Глобални су процеси, тектонске су промене, али ми се држимо Христовог пута који нам је Свети Сава оставио", поручује Џомић.
Он појашњава да црква нема амбицију да доноси законе, али је она ту да каже свој став, бираним, материнским речима, да упозори, да укаже, не да наметне на силу.
Срећа па су имали пуне руке посла, а Цркву оставили за крај
О потписивању Темељног уговора са СПЦ, гост емисије подсећа да је то питање било отворено десет година, јер је СПЦ још 2012. изразила намеру да закључи такав уговор са Црном Гором, на исти начин као што је учињено у случају Римокатоличке цркве, исламске и јеврејске заједнице. Закон из 2019. је, ипак, показао зашто то питање није затворено на цивилизован начин.
"Тај режим је евидентно имао очекивања да се поћи путем стварања неке аутономне црквене структуре у ЦГ. Већ је тражено да се границе епархија СПЦ саобразе границама државе ЦГ. То су историјске епархије. Кад би се Црква том логиком водила, од ње не би ништа остало. Они су нудили куле и градове да Црква пође тим путем. Срећа па су имали пуне руке посла, а Цркву оставили за крај. Прво су се обрачунали са српским језиком, па са ћирилицом, па са историјом, па са уџбеницима, па са наставним плановима и програмима где су убацивали ствари типа да су Немањићи окупатори Црне Горе", резимира Џомић.
Он истиче да Црква у Црној Гори није један митрополит и неколико свештеника који се виде у медијима.
"Ту постоји две-три стотине монаха и монахиња, две-три стотине свештеника, 650 црквених одбора од којих сваки има пет или 15 чланова. Само тај први, други, трећи прстен око митрополита и епископа броји неколико хиљада људи, што је у кадровском смислу бројније од војске Црне Горе", подвлачи гост емисије.
Наводи да нема тачке у Црној Гори где покојни митрополит Амфилохије и други епископи нису стигли по неколико пута, сели са народом, обнављали храмове, а кроз то су се, каже, људи враћали Богу и вери.
"Црква је била стрељана у Црној Гори. Бог је био убијен у Црној Гори. Митрополит Данило Дајковић је после рушења капеле на Ловћену – што је био симбол финалног обрачуна са Црквом 1972. године – записао да су остали само трагови вере, жишке које су затрпане у неком пепелу", подсећа Џомић, додајући да се "на тим жишкама разгорела велика духовна ватра".
Велика је симболика у томе да је Темељни уговор потписао Дритан Абазовић, "Албанац, исламске вероисповести и грађанске оријентације".
"Показало се да један Албанац био спреман да ризикује политичку фотељу да обави тај историјски чин и он је тиме постао историјска личност. Од Есад-паше Топтанија до Дритана Абазовића није постојао ни један Албанац који је на такав начин испоштовао СПЦ", поручује Џомић.
СПЦ не може да буде део никаквих политичких платформи
Говорећи о ситуацији на КиМ, гост емисије каже да је дошло до замене теза, "да је питање заштите СПЦ на КиМ питање заштите неколико манастира".
"Нису Црква само манастири, храмови, свештеници и монаси. Нема цркве без народа. Морају да се заштите и верници и православни Срби и да уживају права као и сви људи под капом небеском. СПЦ не може да буде део никаквих политичких платформи, која год да је власт у питању, она не може да се одрекне свог бића и њен једини путоказ је Свето Јеванђеље. Шта је све наш народ претрпео на КиМ... то је једини крај где се посведочује она реч 'ко претрпи до краја тај ће се спасити'. Наше је да будемо верни Косовском завету - то није митологија и фантазија, то је живи живот у Христу", истиче Џомић.
Тврдње да СПЦ шири "малигни руски утицај" чуо је, како каже, више пута, а иза њих стоје "они који су нас до јуче оптуживали да смо као Црква против социјалистичког самоуправљања и процвата друштвене својине, да смо кочничари друштвеног напретка".
"Они нас данас оптужују да смо кочничари европских интеграција и чувари и спроводници руског малигног утицаја у Црној Гори. То је класична идеолошка конструкција и злоупотреба, која нема везе са реалним животом. Сама конструкција 'малигни утицај' - да се користи медицински израз у политичке сврхе, да се постојање братског руског народа и Руске православне цркве прикаже као смртоносно - то је за мене као човека неприхватљиво", поручује Џомић.
Додаје и да су односи руског и српског народа историјски и братски - "не можемо да их кидамо као на пању комад меса и да их пребришемо као да никад није било".