Када је 1219. године пошао у Никеју византијском цару Теодору Првом Ласкарису и васељенском патријарху Манојлу, Свети Сава већ је иза себе имао богато монашко, али и државничко искуство. Подигао је манастир Хиландар, написао прве типике за овај манастир и Студеницу, мирио завађену браћу Вукана и Стефана, учествовао у дипломатским мисијама помажући брату Стефану за којег је измолио круну од римског папе.
Одласком у Никеју, желео је да учврсти српску државност и духовност, а како историјски извори наводе по српској цркви већ тада почињу да чешљају и роваре Латини, који су изгледа у једном тренутку за себе придобили и његовог брата Стефана који је сматраo да би српска држава требало да се стави под окриље Рима.
Свети Сава окренуо се истоку и византијској традицији и успео да испреговара да Српска православна црква на данашњи дан, 14. септембра 1219. године добије аутокефалност од васељенског патријарха Манојла. Сам Сава тада је рукоположен за првог архиепископа самосталне српске цркве.
Његово прво седиште био је манастир Жича, у којем је основао архиепископију, а када је уредио и епископије сазвао је велики сабор у овој светињи на којем су се окупили сви епископи, игумани, монаси, свештеници и ђакони. Ту је 1220. године Свети Сава одржао чувену Жичку беседу или Беседу о правој вери у којој је дао упутства црквеној јерархији и клиру како да сачувају своју веру.
"Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи…Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја", поручује Свети Сава у својој беседи у Жичи.
Добијање аутокефалности за српску цркву изазвало је гнев охридског архиепископа Димитрија Хоматијана који се жалио васељенском патријарху на "неканонски" чин Светог Саве, истичући да су српске земље под његовом јурисдикцијом.
Охридски архиепископ у протестном писму, које је упутио васељенском патријарху, оптужио је Светог Саву да је монашки живот заменио светском вревом и да је пожелео бити јерарх, занемарујући да су српске земље под Хоматијановом надлежношћу и да је он морао да се пита око њихове самосталности.
Као што ни тада речи Димитрија Хоматијана нису нагнале патријарха Манојла, а ни његовог наследника на патријарашком трону, да се предомисли и било шта предузме, тако и данашњи српски црквени оци, али и историчари већином не сумњају у погрешност Хоматијановог расуђивања. Иако има и оних, па и међу самим српским владикама, за које је стицање аутокефалности "неканонско" јер је наводно прескочен охридски архиепископ, већина ипак убедљиво објашњава да Охридска архиепископија није била аутокефална, већ аутономна. Њене поглаваре постављао је баш васељенски патријарх и она свакако није имала надлежност да признаје самосталност било које цркве.
У време када је Свети Сава успео да издејствује аутокефалност Српске православне цркве српски народ се, баш као и данас налазио на географској, духовној и политичкој вододелници истока и запада, истакнуто је у посланици Српске православне цркве из 2019. године, а поводом обележавања осам векова од стицања аутокефалности.
"Верност Светосавском завету омогућила нам је да преживимо, али и да не поклекнемо. Није довољно само преживети, треба усправно стајати", поручили су српски архијереји.
У посланици коју су потписали сви епископи српске цркве на челу са тадашњим патријархом Иринејем наведено је да је захваљујући опредељењу Светог Саве омогућено и довршено идентитетско уобличавање и сазревање српског народа, што је формирало Светосавски завет из којег је касније изникао и Косовски завет.
"У нади се молимо да верност светосавском путу који у живот води и Светосавском завету оспособи српски народ да очува своју свету и заветну покрајину, Косово и Метохију, своју милу Боку и поносну Црну Гору, као и све оне друге крајеве и земље над којима су се надвиле руке силника овог света са циљем да их насилно и неправедно отму", поручили су тада српски епископи указујући на духовни и историјски значај тог 14. септембра 1219. године.
У години великог јубилеја српске цркве, прослава је одржана и у Никеји и Цариграду а организовала је Васељенска патријаршија. Али, на тим свечаностима није било представника СПЦ.
Кључни разлог томе био је тај што је Цариград обележавао 800 година хиротоније, рукоположења Светог Саве, а не осам векова самосталности српске цркве, као да и сам доводи у питање валидност давне одлуке цариградског патријарха или континуитет постојања СПЦ.
Све до 1253. године седиште српске архиепископије било је у Жичи, а те године је пребачено у Пећ (српски патријарх и дан-данас у својој пуној титули има и назив архиепископ пећки). У ранг патријаршије подигнута је 1346. године у време цара Душана Силног, а 1766. године незаконито и насилно је укинута одлуком султана Мустафе Трећег.
Црквени живот наставио се у епископијама, а после векова у ропству и после ослободилачких ратова, Српска патријаршија обновљена и уједињена на сабору у Сремским Карловцима 1920. године.
Једна од видљивих потврда аутокефалности и редак чин који је доказује догодио се и у наше дане, тачније прошле године, када је у Патријаршији у Београду обављено мироварење, односно кување светог мира.
Могућност припреме и освећења светог мира битна је одлика канонско-правног статуса одређених православних цркава, а освећење мира је једно од обележја аутокефалности конкретне цркве, написао је тада протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић објашњавајући значај овог чина.
Он је додао и да је за читав век мироварење у српској цркви обављено свега 11 пута. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, подсетио је Владимир Вукашиновић, није смео нити могао да освећује миро, на шта му је указао васељенски патријарх Герман Други.
И овом првојерарху, наследнику на цариградском трону патријарха Манојла Првог, охридски архиепископ жалио се на добијање аутокефалности СПЦ. Он тим поводом ништа није предузео. Али га је у једном другом случају подсетио да не сме да освећује миро, чин који могу да обављају само поглавари аутокефалних цркава.