У селу Сердари крај Котор Вароши данас je крај спомен обележја служен парастос и обележена 31. годишњица једног од највећих и најтежих злочина почињених над Србима у Босни и Херцеговини у последњем рату. Тог 17. септембра 1992. године у Сердарима је побијено, масакрирано 16 Срба мештана, мала Сњежана Тепић, усмрћена тог дана имала је само четири године, Слободанка Сердар тек 12...
Муслиманске снаге, сачињене углавном од комшија, познаника побијених Срба опколиле су тог јутра село, за 20-так минута колико је акција трајала убијени су Бранко (60), Босиљка (53), Јеленко (31), Радмила (21), Славко (60), Данка (54), Драго (47), Мирко (31), Славиша (22) и Споменка Сердар (19), Љубица (40), Слободанка (12) и Сњежана Тепић (4), Никола Дукић (40), те Славко (55) и његова ћерка Славојка Бенцуз (21).
Преживели мештани, неколицина њих, сведочили су касније да су комшије, док су се певајући повлачили из села, хвалили једни другима "да су добар посао направили у Сердарима".
Суочени са комшијском претњом, са нападима претходних дана и недеља, убиствима сродника, несигурним временима, 16. септембра 1992. године у кући Бранка и Босиљке Сердар, у којој су са родитељима живели Бранкова ћерка Радмила и син Јеленко са супругом Радмилом, највећој и најбогатијој у селу, заноћили су Босиљкин брат Славко Бенцуз, његова супруга Милена и ћерка Славојка, Бранкова сестра Љубица Тепић са ћеркама Слободанком и Сњежаном.
"Кућа је била пунија но икад, но некако тужна и невесела. Нико није ни слутио да ће то бити њихова последња ноћ и да ће се у зору кућа претворити у гробницу", наводи се у документарном филму "Крвава зора у Сердарима" аутора Обрада Бубића и Рада Мутића снимљеном пре 15 година и који говори о овом великом злочину.
Слично је било и код Бранковог брата Драге где су се претходних дана радовали због женидбе Драговог сина.
Зором је почео страховит напад на село, рафали, бомбе, Радмила Сердар, у петом месецу трудноће, испричала је како је село било опкољено, како није било излаза ни на једну страну, како су злочинци провалили врата и упали у кућу а она успела да се сакрије испод степеница.
"У кући смо били муж и ја, свекрва, заова, ујна, од ујне ћерка, мужевљева тетка и њено двоје деце... Кад смо видели да немамо куда, са степеница су нам убацили бомбу, провалили су врата, рафалом убили заову Радмилу, прешли рафалима по осталима... Гелер ме је ударио у десну ногу, пала сам, нисам се јављала, као да сам и ја мртва, на крају су рафалом захватили су моју десну руку и десну страну груди. Кад сам тешко рањена изашла на врата село је горело, штале, стока у шталама је горела, све је било у пламену", сведочила је Радмила ауторима филма.
Преживела је и Милена Бенцуз којој су тог јутра убили и мужа и ћерку јединицу. Мужа су јој убили у заседи у коју су упали док су се враћали кући, Милену су ранили.
"Ја живити морам, не могу се убит. Камо среће да ни ја тог јутра нисам остала жива", сведочила је Милена пре 15 година у филму "Крвава зора у Сердарима".
Браћа од стричева Драгиша и Далибор Сердар сведочили су ауторима филма да су кад су тог преподнева, нешто касније стигли у село затекли мртве на све стране. Драгиша је у дворишту своје куће затекао убијеног оца, мало даље рођака Мирка, стрица Бранка, брат и снаха били су такође мртви, остали у запаљеној, изгорелој кући, у дому стрица Бранка било је седморо, сви побијени, међу њима девојчица од четири године.
Мештанка Невенка Сердар видела је тог јутра "Данку како мртва седи у дворишту, исрпед куће, у Бранковој кући све је било побијено".
За злочин у Сердарима Апелационо веће Суда БиХ осудило је Фикрета Планинчића на 11 година затвора, док су Сеад Мензил и Мирсад Ватрач ослобођени, иако су и они у првом степену били осуђени на 11, односно 10 година затвора.
Планинчић је правоснажно проглашен кривим за убиство девет и рањавање двоје цивила, од којих је једно била жена у петом месецу трудноће, почињено у Сердарима 17. септембра 1992. године.
Према наводима пресуде, Планинчић је у јутарњим сатима, док су мештани села спавали, заједно с Бесимом Чехићем и другим припадницима Територијалне одбране Kотор-Варошу кући Јеленка Сердара експлозивним направама и пушкама усмртио девет особа, међу којима двоје деце.
Он је проглашен кривим и за покушај убиства још две особе.
Гина Сердар, која је преживела масакр у селу, Планинчића је током суђења идентификовала на основу фотоалбума, а препознали су га и Јоца и Радмила Сердар, који су пред судом рекли да су га препознали на основу "крупног и специфичног гласа".
Остало је забележено да је веће Апелационог суда као отежавајуће околности за Планинчића узело "број убијених и њихову старосну доб", а као "олакшавајуће околности" Веће је ценило "његове личне и породичне прилике, као и исказано жаљење за убијенима".
Планинчић је са Мензилом и Ватрачем ослобођен оптужби за убиство још седам цивила у кући Данке Сердар, као и за уништавање имовине.