Оно што је у јавности постало познато као Меморандум САНУ представља нацрт документа који је израдио одбор од 16 чланова Српске академије наука и уметности, у периоду од 1985. до 1986. године. На данашњи дан, 24. септембра 1986, једна од незавршених верзија нацрта објављена је у "Вечерњим новостима". У Меморандуму се тврди да је Јосип Броз Тито значајно ослабио СР Србију стварањем аутономних покрајина Војводина и Косово, и наведено је да ништа слично не постоји у осталим југословенским републикама.
Документ се састоји од два дела, од којих је први насловљен као "Криза југословенске привреде и друштва", а други као "Положај Србије и српског народа". Први део се односи на процесе економске и политичке процесе фрагментације Југославије, који су уследили након доношења устава из 1974. године, други део се осврће на неравноправни, заиста инфериорни статус Социјалистичке Републике Србије у СФРЈ и на положај Срба у тадашњој СР Хрватској, као и на подручју САП Косово и Метохија.
Иначе, академик Коста Михаиловић пружио је допринос на пољу економије, Михаило Марковић (каснији председник Социјалистичке партије Србије) у области данас заборављеног самоуправљања, а Василије Крестић се бавио положајем Срба у Хрватској.
За равноправност Србије унутар Југославије
Меморандум је званично осуђен 1986. од стране Владе СФРЈ и Владе СР Србије због "подстицања национализма". Фактички је одмах започео низ напада на овај документ и његове ауторе, па и на саму Српску академију, претежно из Хрватске. Ови напади ће касније кулминирати тврдњом да је појава Меморандума "кључни моменат у распаду Југославије".
Заправо, одлука да се он сачини била је израз и последица кризе у коју су запале Србија и Југославија после доношењу Устава из 1974.
"Било је видљиво да се урушава федеративни систем," приметио је касније академик Крестић, "али и сама Југославија, да две северозападне републике настоје да успоставе конфедерацију или асиметричну федерацију, чиме су припремале терен за сецесију, за разбијање заједничке државе."
"Слутећи зло до којег ће довести распад Југославије," додаје Крестић, "академици су хтели да сачувају Југославију у федеративним оквирима, у којима би Србија била потпуно равноправна са осталим федеративним јединицама и не би била подређена и обеснажена аутономним покрајинама."
Западне силе су се обрушиле на Србе и Србију
Посебно је апсурдно што су најжешћи критичари у Меморандуму препознали "српски национални програм".
Такође, у Меморандуму се нигде не помиње фантомска "Велика Србија".
Овај документ се, напротив, залаже за очување Југославије. Како је нагласио Крестић: "Меморандумом није заговарано рушење већ очување Југославије. Онима који су одлучили да напусте Југославију, а то су Хрватска и Словенија, зато је и засметао Меморандум, зато су га и нападали, а и даље га нападају. Тиме они беже од сопствене одговорности за распад Југославије и за сву трагедију која је настала због распада. У критикама које изричу о Меморандуму, они се не држе текста тог документа, већ му произвољно додају оно што у њему нема, измишљају, фалсификују и безочно лажу."
Иза ових догађаја су стајале исте оне силе које су на концу разбиле Југославију:
"Када су западне силе одлучиле да разоре Југославију, свом силином и свим средствима окомиле су се на Србију и Србе, зато што су, за разлику од северозападних република, били против разбијања заједничке државе", уочава Крестић.
"Србија и Срби су жигосани као главни кривци за сва злодела која су се дешавала на тлу Југославије. И САНУ се са Меморандумом нашла на удару безобзирних критика, па су оптужени као идеолошки предводници великосрпских планова."
Ко се боји Меморандума?
У Меморандуму је направљена једна релативно објективна анализа стања које је тада владало у Југославији.
Главна теза овог документа је била тврдња да децентрализација неминовно води распаду Југославије, а да су Срби највише дискриминисани тадашњим уставним уређењем Југославије.
Управо на то су, примећује Крестић, реаговали сецесионисти и националисти из других југословенских република, који нису бирали средства да онемогуће извлачење Србије из кризе:
"Када је освануо Меморандум, коме је био циљ да Србију извуче из кризе и да је ојача, сецесионисти нису бирали средства. Они њиме нису били само изненађени, већ и заплашени. Схватили су да је у Србији на помолу заокрет, да Србија више није спремна на ћутање и на тешке неправде које су јој наметнуте. Не желећи да дозволе Србији да мења по њу погубне односе, одлучни да је зауставе у тражењу излаза из кризе, коју је захтевао Меморандум, окомили су се на њега гебелсовским лажима."
Вешта манипулација
Са таквим нападима се наставило и касније, после разбијања Југославије, све до данас. Вероватно је у томе најдаље отишао бивши адмирал хрватске војске Давор Домазет Лошо, са тврдњом да постоји још један, али потпуно тајни документ - Меморандум 2 - кога је он, наводно, "држао у рукама".
"Мучно је што је Домазет морао да лаже како је држао у рукама Меморандум 2", каже новинар Ратко Дмитровић. "Није га држао, јер тако нешто, нажалост, не постоји. САНУ је од тада потпуно пацификована и разумно је запитати се чему и коме та институција уопште служи. Од тада нема у јавности Србије ни једног става САНУ о догађањима у српском друштву, нема критичког сагледавања, оцене ни препоруке."
После Меморандума, ова најважнија културна и научна институција, каже Дмитровић, налази се "у некој врсти кућног притвора":
"Од ударца задобијеног вештом манипулацијом тајне полиције око Меморандума, САНУ се још није опоравила. Неко јој не дозвољава да се опорави."