Када је Србија деведесетих преживљавала санкције Уједињених нација, Естонија, Литванија и Летонија неспретно су се училе првим корацима своје новостечене независности. Данас, ове три земље, међу најгласнијим су државама које траже да се Србији поново уведе ембаргo – само овога пута, ембарго Европске уније.
Према писању медија, најмање је седам држава које би да се Србија на овај начин казни недавних дешавања на Косову и Метохији, или како би они рекли, због "због охрабривања терористичких акција на територији независне земље".
Овакве претње, али и изјаве Жозепа Бореља да "Брисел помно прати да ли Србија испуњава захтеве ЕУ у вези са смиривањем напетости на северу Косова и уколико процени да их Београд не поштује, спремна је да размотри увођење казнених мера и против власти у Србији" - судећи према речима саговорника РТ Балкан, заправо су само пуцањ у празно.
Искористити реч "санкције", како би се заплашио народ који је деведесетих година преживео ембарго Уједињених нација? Прилично домишљато, мора се признати. Од тога, међутим, нема ништа. Европа, изгледа, пуца из празног пиштоља.
Дипломата Зоран Миливојевић објашњава да, чак и када би Европска унија Србији увела санкције, оне би се само односиле на положај земље у односу на тај блок.
"Санкције не би имале никакво дејство ван ЕУ, па би дакле, три четвртине планете биле ван тога. Реч је о блокадама групе земаља, и то никакве везе нема са санкцијама деведесетих. Њих је увео Савет безбедности Уједињених нација, односно цео свет. Санкције којима сада прете односе се на 27 земаља ЕУ, а у политичком смислу би им се вероватно придружиле и САД и Канада. То, међутим, не би утицало на наше односе са, на пример, Африком или Азијом", појашњава Миливојевић.
Немогуће, нереално и неизводљиво
Али, према његовом мишљењу, прича о санкцијама је само празна прича, јер "тако нешто није могуће", нереално је, и неизводљиво.
"Бриселу не би одговарало да политички антагонизује Србију, јер онда нема дијалога и нема решења. И то не само за КиМ, већ важи и за Босну и Херцеговину и за цео регион. Јер од Србије зависи стање у региону", сматра бивши дипломата Зоран Миливојевић.
Други разлог је конкретнији – да би ЕУ санкционисала Србију, потребан је консензус свих чланица.
Политичка одлука мора бити једногласна, а у овом тренутку, сматра наш саговорник, такво јединство је немогуће.
Шта ако, право вета, због добрих односа са Београдом искористи Будимпешта? Или можда Словачка у којој је протеклог викенда власт дошао евроскептични Роберт Фицо који је више пута исмевао увођење санкција Русији?
"Не само да пет држава чланица и не признају Косово већ, дакле, има држава које га и признају, али имају другачији став, попут Мађарске или сад Словачке. Откуд знамо и како би реаговале неке друге земље Европе, на пример оне на југу? Санкције траже Балтичке земље и генерално север, а њихови мотиви су везани за украјински рат и целу причу око Украјине и Србије…Тражи их и Немачка, и то зато што подржава Куртија, па није случајно Мануел Сарацин за седам дана већ два пута био у Приштини", указује наш саговорник.
Миливојевић не одбацује, међутим, могућност да би ЕУ могла да примени неке политичке "мере", попут оних којима су претили Приштини – на пример, да смање комуникацију на високом нивоу или да одустану од неких пројеката које су планирали.
Могла би ЕУ и да блокира приступни процес, који како тврди наш саговорник "нема никаквог напретка", али о укидању статуса кандидата, према његовим речима "нико и не размишља".
Раније претње о укидању безвизног режима, такође су јалове, јер, ем што за тако нешто блок мора да постигне јединство свих чланица, "то би на овим просторима потпуно затворило причу ЕУ".
Упозорење и притисак
Социолог Владимир Вулетић, такође не сумња да су претње санкцијама Србији, још један вид притиска да Београд своју политику усклади са очекивањима Брисела.
"Не гледам на то као на реалан исход, већ као једну врсту упозорења и притиска. Има ипак оних које мисле да Србију на сваки начин треба довести у инфериоран положај да нема никакав утицај на Балкану. То је неразумна политика за народ који је бројчано највећи, али је и нешто са чиме се на овај, или онај начин носимо бар тридесет година, тако да то није необично. Сада је, како каже, најважније, не давати повода и муниције онима који тако мисле о Србији", указује Вулетић.
Греше они који верују да би санкцијама могли да сломе Србију, указује наш саговорник, који додаје да се већ показало да на краткорочном и средњерочном нивоу, те мере само ојачавају структуре власти у земљама у којима се блокаде уводе.
"Санкције нигде нису дале резултате, а увођење визног режима је нешто што би људе у Србији учврстило у ставу да се Запад и Европа према њима односе непријатељски. А мислим да то није жеља ЕУ", истиче саговорник РТ Балкан.
Даљи развој догађаја, како Вулетић указује, зависиће од тумачења оног што се десило у Бањској. Према његовим речима, последњих месеци јављају се "авети деведесетих попут Вокера и Сервера", које су врло оштри у критици америчке политике према Србији и покушавају да на њу утичу.
"Све што се дешавало и што се и сада дешава, више је притисак на америчку политику, него на саму Србију, јер ми ту дођемо као нека врста колатералне штете. За њих је озбиљан проблем шта радити са Балканом у следећем периоду и да ли ићи на политику компромиса и решавања отворених питања, између осталог и односа Београда и Приштине - или ићи на радикализацију која би довела до тога да се пожар рашири са украјинског фронта на балкански простор. Тешко је замислити да, када би се овде догодило нешто што би измакло контроли, да би се зауставило на административној линији Косова и Србије Бојим се да би то запалило читав Балкан, а онда је питање где би то отишло", упозорава Вулетић.