"Ако желиш да пођеш у свет, мораш имати још један пар очију - очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности вечне славе", говорила је мајка Михајла Пупина, забележено је у делу "Од пашњака до научењака".
Пупин је рођен 4. октобра 1854. у малом селу Идвор у Банату, а када је са 20 година у Америку побегао од сиромаштва нико није сањао да ће Михајло, уз Николу Теслу, постати најзначајнији српски и један од најзначајнијих америчких научника.
Био је један од најбогатијих српских научника у историји, али је велики део новца давао српском народу. Делио је Светосавске награде, школске стипендије, миразе, градио и обнављао цркве и манастире, давао Универзитету, школама, институцијама, соколским друштвима.
Пупин је предавао на Универзитету Колумбија у Њујорку и био је почасни конзул Србије у САД. Један је од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. За своје аутобиографско дело "Са пашњака до научењака" награђен је Пулицеровом наградом 1924. године.
Пупин се, током свог научног и експерименталног рада, бавио проблемима телеграфије, телефоније и рендгенологије, а стекао је значајне заслуге и у развоју електротехнике. Проналазач је Пупинових калемова.
Пријавио је укупно 34 патената.
Добитник је многих научних награда, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор чак 18 универзитета.
"Знање је светлост која обасјава наш пут"
Пупин је живео у знаку девизе "Знање је светлост". Панчево, у коме је похађао Реалку, напушта из политичких разлога, због својих активности у покрету Омладине српске, а потом наставља школовање у Прагу.
У Америку одлази после изненадне очеве смрти, у марту 1874, у својој 20. години. На то га је приморало сиромаштво: "Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену," записао је касније, "имао сам свега пет центи у џепу."
У САД је радио као физички радник и напоредо учио енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године, положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија универзитету у Њујорку.
Преминуо је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон у Бронксу. Данас постоје иницијативе да се његови посмртни остаци пренесу у Србију.
Политичка интервенција Пупина на Париској мировној конференцији
Године 1912, Краљевина Србија именовала је Пупина за почасног конзула у САД. Ову дужност је обављао све до 1920. године.
Пупин је, одмах по завршетку Првог светског рата, као већ признати научник и политички утицајна фигура у Америци, утицао на коначне одлуке Париске мировне конференције, када се одлучивало о одређивању граница будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Пупин је, на позив владе Краљевине СХС, током априла и маја 1919. боравио у Паризу.
"Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти", записао је у писму посланству Краљевства СХС 1920. "То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости."
Према Лондонском уговору из 1915. године било је предвиђено да након рата Далмација припадне Италији. После склапања тајног Лондонског уговора, Француска, Енглеска и Русија затражиле су од Србије да после рата начини територијалне уступке Румунији и Бугарској. Румунији је требало да припадне Банат, а Бугарској део Македоније до Скопља.
Пупин је упутио лични меморандум председнику САД Вудро Вилсону, који је, на основу података добијених од Пупина, о историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међимурја, Барање и Македоније, три дана касније дао изјаву о непризнавању Лондонског уговора потписаног између савезника са Италијом.