Арон Молтон у "Релативизацији": Сорошеви центри за уметност у Европи - машине за стварање утицаја

У 45. епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић разговарала је с кустосом, аутором и "самоуким антропологом" америчког порекла Ароном Молтоном о Сорошевим центрима за савремену уметност у Источној Европи и о начину на који су коришћени у покушају идеолошког обликовања дотичних друштава у периоду транзиције од социјализма ка капитализму.

Молтон се овим центрима, осниваним током раних деведесетих година прошлог века под окриљем Фондације за отворено друштво Џорџа Сороша, бави већ 15 година, а недавно је имао прилику да свој рад представи у Београду, али и другим источноевропским престоницама, у виду изложбе под насловом "Машина за остваривање утицаја".

Зашто сви (не) мисле као Сорош?

Током разговора са Љиљаном Смајловић, Молтон у више наврата истиче да дела која су произникла из ових центара нису уметност већ "социјални инжењеринг", имајући у виду да је од уметника индиректно (а у неким случајевима и директно) тражено да стварају радове са веома специфичним политичким порукама и ставовима.

Сходно томе, од раних деведесетих година се Источном Европом шире уметнички правци за које Молтон мисли да су били превише слични да би се феномен могао сматрати органским.

"На Западу желимо да верујемо да су уметност и стваралаштво органски процеси... Историја поп уметности је очигледан пример. Ми видимо где 'каменчић пада у воду', односно почетну тачку. Али то се дешава у току много година... То је још увек веома дугачак процес, треба да прођу године, како би се идеје рашириле у аналогном свету уметности", каже Молтон.

Са друге стране, напомиње да се у источноевропској савременој уметности почетком деведесетих година скоро истовремено јављају врло слични, неолиберални и проевропски ставови и поруке.

"То би било чудно да се догоди чак и на Западу, а у званично затвореним друштвима је немогуће", каже он.

Машина за остваривање утицаја

Иако је сваки од ових двадесет центара на различите начине испуњавао своју мисију са мањом или већом дозом успеха, Молтон наводи да су кустоси ових установа имали приручнике на основу којих су знали шта да траже од уметника на отвореним конкурсима.

Саговорник Љиљане Смајловић истиче да праксу ових конкурса најбоље илуструје конкурс за изложбу "Полифоније" у Будимпешти, на којој је одговорни кустос био незадовољан зато што није било довољно Рома или ЛГБТ становника тог града међу пријављеним радовима.

Дакле, политика коју су на овај начин уметници "мотивисани" да прихвате да би затим била представљена као аутентична путем објава за медије, у којима би се наводило да је дати уметник самостално желео да се бави тим темама.

Молтон истиче да су наративи које је Сорошева фондација сматрала пожељним паралелно промовисани путем "тактичких медија", који се, како каже, развијају паралелно са Сорошевим центрима за савремену уметност.

Неуспели експеримент?

Амерички кустос и аутор истиче да се након престанка финансирања ових центара запажа још један феномен, а то је да одскора институције у домену уметности у земљама у којима су били активни Сорошеви центри сада преузима десница.

Како напомиње, примарна реакција лево-либералних уметничких кругова на уметност, која произилази из оваквих институција, јесте да је одбаце као "пропаганду", а Молтон овакве реакционарске одговоре такође сматра пропагандним деловањем.

"Све је то пропаганда. Цео свет уметности је монопол идеологије. А када друга страна исплива, тада се открива огледало. И свет уметности сада мора сагледати себе у огледалу и схватити: 'О, да, ми смо исто пропаганда'", каже он.