Тајна гроба Арсенија III Чарнојевића

Већ је прошло скоро седамдесет година откако је у славни фрушкогорски манастир Крушедол дошао да службује Стефан Чакић и исто толико времена од рађања једне сумње, можда и опсесије.

Замонашени Новосађанин Стефан Чакић постављен је за старешину манастира 1954. године, где је, уз остале послове, много пажње посветио гробовима  знаменитих људи националне историје као што су гроф Ђорђе Бранковић, патријарх Арсеније IV, кнегиња Љубица, краљ Милан Обреновић и други. Хтео је да се потруди и око најважнијег гроба који би требало да се налази баш овде.

Наиме, према историјским подацима, вођа Велике сеобе Срба сахрањен је у Богородичиној цркви манастира Крушедол. Ништа више од тога историја није оставила. Тачније, још није познато да је оставила више.

То је веома зачудило младог старешину манастира, иначе дипломираног теолога и неко време професора богословије у Призрену, склоног науци и истраживању, па је трагао на све стране и распитивао се код тада живих монаха манастира.

"Али сам увек добијао исти, неодређен, одговор: патријарх Арсеније III Чарнојевић сахрањен је унутра у манастирској цркви! Али, где и на ком месту у цркви, то нико није могао да ми одговори", писао је касније, у позним годинама, тада већ један од најобразованијих људи у Српској православној цркви, др Стефан Чакић.

Старешина манастира је упорно трагао, и труд му се исплатио. Кад је упоређивао је историјску грађу са унутрашношћу манастира, на њега се као гром из ведра неба сручила претпоставка да се са десне стране олтара налази зазидана костурница са моштима Арсенија III Чарнојевића!

Опструкција и власти, и епископа сремског

Игуман је наставио истраживања  и нашао да су 1721. године из гроба светог архиепископа Максима, где је Арсеније Трећи био сахрањен, извађене патријархове мошти ради њиховог благотворног дејства на народ и цркву. Нема никаквог трага о томе да ли су мошти, после ритуала, враћене на исто место.

Снажно обузет потребом да сазна истину, био је убеђен да мошти нису враћене у гробницу Светог Максима, већ су склоњене на сигурно место. Рађено је то тајно, закључио је, па се тајна и до данас одржала.

Стефан Чакић је о својим налазима обавестио тадашњег епископа сремског Макарија Ђорђевића, који "није показао баш никакав интерес за ово откриће". Потом је један дневни лист понудио новац за техничко истраживање и откривање костурнице, али је то ондашња власт зауставила. Завод за заштиту споменика културе покренуо је проблем и код Патријаршије у Београду, али је Макарије ово истраживање толико осумњичио као скрнављење манастирске светиње да ни Патријаршија није била оперативна. Тачније, Патријаршија је одговорила да је иницијатива похвална, али да није време за њу.

Када је осетио да је већ дао манастиру Крушедол све што је могао на његовој обнови, а при том због ентузијазма постао "сметња" епархији, још увек млади игуман одлучио је да упише постдипломске студије на Теолошком факултету у Београду. Добронамерни професори су га обесхрабрили оскудицом научне грађе и финансијском немоћи цркве да га стипендира на путу до доктората. Поучили су га да у Бечу може уписати постдипломске студије о трошку тамошње бискупске конференције. У Беч је понео и најтоплије препоруке епископа Макарија Ђорђевића.

После постдипломских студија на католичком теолошком факултету, докторат ће одбранити такође на католичком Теолошком факултету у Загребу. Двадесет година ће живети од службе пароха у Грацу, пре но што га стигне дугачка рука идеолошког надзора из отаџбине. Одузима му се парохија, и Чакић се без икаквих прихода враћа у Нови Сад, да живи са мајком од њене врло мале пензије, у условима веома сличним гладовању. 

Јесте значајно, али и преурањено

Али, требало је да му, већ оболелом, пријатељи измоле у покрајинском пензионом фонду малу инвалидску пензију, па да се бивши крушедолски игуман и доктор литургике опет лати публицистичког посла и да опет допусти себи сан о откривању моштију, који га је и покренуо из манастира. Сада је, међутим, бивши игуман имао коме да се обрати и да буде схваћен.

Упутио је писмо патријарху Павлу и замолио га за његов архиепископски благослов за откривање гроба Арсенија III, "како би се свете мошти изнеле из таме и положиле на катафалк у манастирској цркви, поред гробова осталих великана".

Петријарх му је 18. децембра 1992. године одговорио: "Свакако да би реализација тога покушаја била значајна за нашу црквену и националну историју, али сматрам да у овим овако несретним ратним приликама и свакодневних погибија и Срба, и Хрвата, и Муслимана, кад је бити или не бити, не само у Босни и Херцеговини, моменат не одговара једном таквом подухвату. Морамо то оставити за мирније време, кад је већ то мировало толике године".

Стефан Чакић је, кад се грађански рат смирио, опет покушавао да увери црквене и државне ауторитете да је дошло време да благотворно дејство моштију Арсенија III  Чарнојевића помогне нацији својим присуством. Међутим, нација га опет није чула, па је  образовани и надарени некадашњи старешина манастира свој честити сан однео у гроб 2000. године. 

Страх од идеолошке власти

Знатан број српских историчара види Арсенија III Чарнојевића међу тројицом најзначајнијих Срба, уз Светог Саву и Макарија Соколовића, који су покренули преломне процесе у српској историји. Тако га види и црква, тако га и народ доживљава. 

Ако је Сава 1219. осамосталио Српску православну цркву и основао Пећку патријаршију, ако ју је Макарије Соколовић обновио 1557, Арсеније III Чарнојевић, архиепископ пећки и патријарх српски од 1674. до 1690. године, извео је прву организацију Српске цркве на подручју Аустријског царства. Он је свакако личност над чијим би се моштима мобилисала самосвест Срба, и тај мотив је без сумње покренуо Стефана Чакића.

Он је неизбежно морао да узме у обзир и могућност некаквог заветног сакривања моштију вође Велике сеобе Срба, па је део свога истраживачког труда усмерио у том правцу. Али, није нашао ништа што би наводило на некакву заветну обавезу сакривања моштију.

У одбијању његових непосредних старешина, као тадашњег епископа сремског Макарија Ђорђевића, видео је само бригу од таквог подухвата, само страх од идеолошке власти која би могла попреко да гледа цркву, ионако сузбијану, и старешину, због њеног упуштања у посао који би могао да покрене верску еуфорију.

Нашао је доказе да су патријархове мошти сакривене пред Турцима због вероватноће да би биле спаљене као и мошти Светога Саве 1594. на Врачару. Не би биле безбедне ни у Другом светском рату: баш у манастиру Крушедол усташе су прекопавале по саркофазима, пронашле мошти патријарха Арсенија IV Шакабенте, полиле их бензином и запалиле.

Ако је и турско, и усташко време прошло, мислио је, умесно је покренути њихово откривање и даље чување у заслуженом достојанству. Али, сви покушаји Стефана Чакића, прихваћени и у сремскомитровачком, надлежном, заводу за заштиту споменика културе, наилазили би на опструкцију епископа сремског Макарија. 

Могућа "штедња" моштију за тежа времена

Показује се тако да није само загонетка место мировања моштију Арсенија III Чарнојевића. Загонетка је и одсуство интереса откривања његових моштију. Можда и већа загонетка од прве. Наиме, у традицији цркве и у дубини вере у Срба мошти светих људи су безмало "радно ангажоване" на одржању саборности.

То су, уосталом, знали и Турци 1594, када су спаљивали мошти Светога Саве, очекујући да ће њихово уништење ослабити самосвест и саборност. То су знале и усташе 1942. године, када су у храму крушедолског манастира спаљивали мошти Арсенија IV Шакабенте. Овакво искуство српског народа чини загонентним одсуство интересовања за откривање моштију вође Велике сеобе Срба.

Стефан Чакић је, што се види из његове обазривости у овој иницијативи, допуштао могућност да се откривање моштију патријархових "штеди" за тежа времена од садашњих, да помогну када буде још теже.

Писцу ових редова, приликом промоције његовог најважнијег дела Велика сеоба Срба и патријарх Арсеније III Чарнојевић, рекао је да се та "штедња" моштију за тежа времена, ако је има, може само односити на Србе у Војводини, вазда изложене тежњи остатака аустроугарског духа да војвођански Срби спознају своју посебност у односу на јужније и југозападније Србе.

Ово Чакићево запажање имало је потврду основаности и у Брозово време, и у време покрајинске власти у првој деценији по паду Слободана Милошевића.

Данас ова сумња Стефрана Чакића изгледа слабо основана, али деценије периода "посебности" Срба у Војводини указују да је не треба одбацити, поготову због западњачке тежње да растурање Југославије настави растурањем Србије. 

Национални губици и добици од сеобе

Мошти Арсенија III Чарнојевића нису ни од какве помоћи у уклањању данашњег српског пакла на простору са кога је Велика сеоба кренула. Чак би могле да покрену побуде штетне за одржање Срба на Косову.

Ако постоји и једна смислена сумња о штетности откривања моштију Арсенија III Чарнојевића, она мора имати везе са националним губицима које је сеоба произвела. Јер, када би се откривањем моштију распламсала прича о националним губицима изазваним сеобом, неко време, док добици од сеобе не дођу до речи, Србија би можда имала више проблема него што их већ има.

Стефана Чакића више је умирило него разочарало писмо патријарха Павла. Једном другом приликом 1995, када је о своме трошку објавио мемоаре и "почео припреме за смрт", рекао нам је да се после одговора патријарха Павла није угасила његова жал што неће доживети да се поклони моштима откривеним и постављеним на катафалк у крушедолском манастирском храму, али допушта могућност да за "српско питање" у Војводини није пресудно шта он, лично, осећа.

Можда је боље да мошти остану сакривене да би биле гласније када затреба да се Срби у Војводини опомену ко су и одакле су дошли.