"Забрањено за Србе и псе": Србе у Госпићу хватали по улицама и кућама, убијали метком или маљевима

У лето и јесен те 1991. године на кафанама и ресторанима, продавницама у Госпићу, стајале су табле са натписима – "Забрањено за Србе и псе". У дворишта кућа госпићких Срба под окриљем ноћи убациване су бомбе, Срби одвођени на информативне разговоре са којих се ретко ко враћао. На бензинским пумпама дежурали су припадници хрватске полиције који нису дозвољавали да се Србима прода више од пет литара бензина. Кроз Госпић и села кренули су повампирене усташе певајући песме из Другог светског рата о клању Срба, табле са ћириличним натписима су изрешетане. Уклоњен је споменик Николи Тесли а Трг Николе Тесле у Госпићу преименован је у Трг Стјепана Радића.

Крајем септембра хрватска паравојска у којој је било много емиграната који су се вратили у Хрватску, група у којој су били Милан Рожић Рука, Мартин Матија звани Ирван, Жељко Бола Жељко Жигић и Мирослав Петри из једне стамбене зграде у Госпићу у коју су се склонили Срби, одвела 34 људи. Од њих није више било ни трага ни гласа. Николи Пјевачу, крајем августа одсекли су главу. Убице под маскама хватали су Србе по кућама, становима, улицама, камионима и колима их одводили у оближње шуме и тамо ликвидирали.

Била је то само крвава увертира пред стравичне злочине који ће тек уследити и који ће старије Србе из Госпића подсетити на покоље од пре пола века, из времена НДХ и Анте Павелића.

Навршиле су се 32 године од масакра Срба у овом личком граду у Хрватској када су, 17. и 18. октобра 1991. године хрватске паравојне снаге, састављене од убица, кољача, ликвидирале, масакрирале, на најстрашнији начин побиле најмање 124 госпићких Срба. По подацима  Документационо-информативног центра "Веритас” међу побијеним Србима било је 38 жена, а до ових дана пронађени су и сахрањени посмртни остаци тек 50-оро ликвидираних, за осталима се, наводно, трага. Тројица осуђених Хрвата, одавно су на слободи. 

По доступни подацима, најпре 14. а затим и 16. октобра касно увече, неколико дана пред почетак масакра у Госпићу су, у просторијама "кризног штаба", одржани састанци којима су присуствовали Тихомир Орешковић, Мирко Норац, Иван Рукавина, Јуре Премуз, Мирко Kасумовић, болничар Kрешо, Ивица Марковић, Жељко Болф, и на коме су договорени детаљи покоља који ће уследити. Мирко Норац саопштио је да треба ликвидирати групу Срба, затражио  је од присутних да – "ако неко није способан да се одмах изјасни".

Нико од учесника састанка од 16. октобра није се јавио, сви су били спремни за задатак и сви су већ били, по једном сведочењу, поустајали, чекали да се крене на место на коме ће бити изведена ликвидација прве групе Срба". Са састанка су у колони возила коју је водио болничар Крешо, отишли у шуму близу града, тамо мало сачекали док није стигло возило у коме је било 10 до 15 Срба и тада је пала наредба да сви пуцају на несрећне људе... 

Следеће три ноћи из Госпића у групама су у шуму довођени Срби из града, међу убијенима био је и угледни госпићки адвокат Ђорђе Калањ, уз Ђорђа и његова супруга Мирјана. Злочинци са маскама на лицима, тих дана хватали су људе на улицама, двориштима, по кућама и становима, неке одводили са посла.

Обдукцијом коју је касније радио патолог др Зоран Станковић са ВМА у Београду утврђено је да је Ђорђе убијен из ватреног оружја, Мирјана је тешко претучена, поломљена су јој ребра, лобања, затим је у њу пуцано из ватреног оружја... У извештају обдуцента, у случају убиства Мирјане Калањ наведено је да се "са великом вероватноћом може тврдити да је смрт насилна и да је највероватније наступила због разарања и оштећења за живот важних можданих центара, вишеструко преломљених костију крова и базе лобање, насталих дејством тупине тешког замахнутог механичког оруђа."

Затим су тела супружника поливена бензином и запаљена. Неке ликвидације почињене су код места Липова Главица, пребијени Срби довожени су у више возила и на више места око града убијани. У неким случајевима лешеви убијених касније су из примарних пребацивани и сакривени у секундарним гробницама. 

Када су крајем те године нађена тела 24 побијених рађена је обдукција. Закључено је да су неке од жртава убијене метком у прса или у потиљак, неке жртве имале су, како је сведочио др Станковић, лобање смрскане тупим предметом. 

Непуних 12 година после злочина, марта 2003. године, правоснажном пресудом Жупанијског суда у Ријеци осуђени су тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу Тихомир Орешковић на 15 година, командант 118. бригаде Хрватске војске Мирко Норац на 12 година и Стјепан Грандић, тадашњи командант Друге бојне, на 10 година затвора. 

"Међународне и домаће институције и организације из године у годину питају зашто нису процесуирани и остали припадници Хрватске војске и полиције за које је "ван сваке сумње" у том судском поступку утврђено да су планирали, хапсили и учествовали у ликвидацијама госпићких Срба, по командној или индивидуалној одговорности, а таквих је више десетина, као што се то ради у другим случајевима и у другим државама региона", саопштио је "Веритас" подсећајући на годишњицу масакра наводећи да су неки од учесника и данас на високим функцијама и положајима у Хрватској војсци, полицији и власти.