"Пегаз" је вишенаменска (извиђачко-борбена) беспилотна летелица (БПЛ) тактичког долета намењена за дејство против лакооклопљених, неоклопних возила и живе силе непријатеља, као и за мисије извиђања, прикупљања обавештајних података, откривања и класификације циљева ради управљања и корекције артиљеријске ватре, у дневним и ноћним условима.
Носилац развоја овог беспосадног ваздухоплова је "Војнотехнички институт" (ВТИ) из Београда, а платформа је примарно дизајнирана за потребе Оружаних снага Републике Србије. Поред наведених војних задатака, "пегаз" се може користити у цивилне сврхе, нпр. приликом природних катастрофа, али и за полицијске операције.
Процес развоја покренут је у другој половини 2010, док је први примерак домаће БПЛ први пут представљен јавности током међународног сајма наоружања и војне опреме "Партнер" 28. јуна 2011. године, под симболичном ознаком "пегаз-011". Само три месеца касније, 4. октобра, обављен је и први успешан лет.
Након конструисања и другог прототипа "пегаза", у њихов даљи развоји укључила се и Народна Република Кина. Због тога су 2020. године инжењери са ВТИ пренели оба примерка у Кину, где су летелице опремљене оптоелектронским уређајима, аутопилотом, савременим софтверима и комуникационим подсистемима, пренетих са кинеске БПЛ ЦХ-92А.
Иако нису познати коначни резултати и исход описане сарадње, на овогодишњем сајму "Партнер" посетиоци су имали прилику да виде делимично измењену верзију "пегаза" са унапређеним техничко-тактичким карактеристикама, о чему ће бити речи на крају текста.
Композитна конструкција и летне способности
При изради дрона коришћени су савремени композитни материјали углавном од угљеничних и стаклених влакана. Има два главна крила и две репне греде повезане хоризонталним репом (тзв. "twin-boom tail" конфигурација), као и стајни трап конструисан по принципу трицикла, ког чине две главне ноге и једна носна нога са по једним точком.
Дужина основне варијанте "пегаза" је 5,39 метара, највећа висина 4,24 метара, распон крила 6,34 метара, док је маса празне летелице 120 кг, маса опреме се креће између 30 и 40 килограма, а максимална полетна маса износи 230 килограма.
Ову беспосадну платформу погони двоцилиндрични боксер мотор смештен у задњем делу трупа, јачине 32 кВ (43,5 кс) који покреће дрвени двокраки потисни пропелер. Описани погон омогућава да "пегаз" лети брзинама између 130 и 150 км/х у режиму крстарења и највећу брзину од 200 км/х.
Оперативна висина износи 3.000 м, плафон лета 4.500 метара, док је оперативни долет око 100 км, а аутономија лета преко осам сати (према појединим изворима чак и до 12 сати). Полетање се може извршити аутоматски са унапред припремљене бетонске писте или сличне површине, као и са травнате подлоге. Такође, могуће је и "лансирање" уз помоћ катапулта, док се слетање обавља или аутоматски на писти или путем специјално дизајнираног падобрана, у хитним случајевима.
Наоружање, оптоелектронски уређаји и земаљска станица
Иако је у почетку осмишљен као искључиво извиђачки ваздухоплов, током развоја одлучено је да "пегаз" ипак буде опремљен и подвесним тачкама за ношење вођених ракета или модификованих вођених минобацачких мина калибра 120 мм.
Стога се као примарно наоружање домаћег дрона често наводи кинеска ракета ваздух-земља ФТ-8Д, са сателитским и инерцијским системом навођења у средњем делу путање и полуактивним ласерским навођењем у завршној фази лета. Оспособљена је за дејство по стационираним и метама у покрету, као што су тенкови, оклопна возила, чамци, лако утврђени објекти итд.
Покреће је двофазни мотор са композитним горивом, а њен максимални ефективни домет је око 5,5 км, на висинама између 100 м и осам километара. Ракета је тешка 10 кг, док кумулативна бојева глава са челичним куглицама тежи 4,25 килограма.
Уређаји оптоелектронског блока смештени су са доње стране средишњег дела трупа и ту спадају: дневна и трмовизијска (или инфрацрвена) камера за прикупљање слика и видео снимака, односно телеметрију у дневним и ноћним условима; ласерски даљиномер и ласерски означивач циља; радар са синтетичким отвором (блендом); и индикатор за уочавање мета у покрету.
Један оперативни компет "пегаз" чине три описане летелице, три даљинска видео терминала, по једна земаљска станица за контролу и вођење, као и ретранслацију и три моторна возила за транспорт.
Постоје два режима управљања: аутономни – приликом ког летелица лети по унапред задатој путањи (укључујући полетање и слетање) захваљујући сателитској навигацији, док оператери у земаљској командној станици контролишу само њене системе наоружања и оптоелектронске уређаје ради извршавања борбених и извиђачких задатака; и командовани – обавља се директно или преко аутопилота брзине, висине и курса, а у овом случају оператери ручно управљају ваздухопловом.
Током целокупног лета посада у командној станици има обезбеђен пренос снимака са осматрачких уређаја у реалном времену, а у оба режима управљања доступан је мод за безбедан повратак уколико ситуација то налаже. Као и сама летелица, командна станица је такође домаће производње у чијем развоју је предњачио ВТИ.
"Пегаз" на "Партнеру 2023"
Као што је већ поменуто, током овогодишњег сајма "Партнер", представљена је делимично измењена и унапређена варијанта "пегаза", што би могао бити резултат српско-кинеске сарадње. Пре свега, нова верзија има нешто веће димензије, тачније дугачка је 5,58 метара, распон крила износи преко седам метара, док су носивост и максимална полетна маса 54, односно 265 килограма.
Због веће тежине побољшан је и погон, будући да је уграђен двоцилиндрични боксер мотор јачине 38 кВ (52 кс), па нови "пегаз" задржава идентичну брзину крстарења, а максимална брзина је нешто нижа и процењује се на око 180 км/х. Оперативна висина је такође око 3.000 метара, радна аутономија преко десет сати, а оперативни долет је повећан на чак 200 километара, због чега се ова верзија може класификовати као БПЛ средњег домета.Наоружање и оптоелектронска опрема су готово идентични, као и компоненте опративног комплета и начин управљања.