Србија и Балкан
Проглашење Устава из 2006: Нека буде с Божјим благословом, на опште добро свима, па и нама
Србија је тог 8. новембра после 103 године добила Устав као самостална држава, а у преамбули овог највишег правног акта потврђено је да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део наше земље
Акламацијом и интонирањем државне химне "Боже правде" у Скупштини Србије на данашњи дан пре 17 година проглашен је нови Устав Републике Србије са преамбулом у којој је потврђено да су Косово и Метохија неодвојиви део наше земље.
Проглашењу новог Устава присуствовали су тог 8. новембра 2006. године председник и премијер Србије, Борис Тадић и Војислав Коштуница, министри у влади, патријарх Павле са члановима Светог архијерејског Синода Српске православне цркве, представници верских заједница, чланови дипломатског кора.
"Ово је данас свечани чин, али не само то, већ и историјски. Србија после 103 године добија Устав као самостална држава, добија један добар, демократски устав. До њега није дошла брзо, већ темељно, најширим политичким консензусом", рекао је поводом проглашења новог Устава тадашњи српски премијер Војислав Коштуница.
Овај највиши правни акт земље, претходно је усвојила Народна скупштина Србије на посебној седници одржаној 30. септембра 2006. године, а затим су га својим гласовима подржали и грађани на референдуму, који је трајао два дана, 28. и 29. октобра. Након тога уследило је свечано проглашење у Скупштини Србије.
Данас се проглашење новог Устава вероватно највише памти по томе што је на референдуму свој глас подршке дао тадашњи патријарх српски Павле. Био је то први и једини пут да је поглавар Српске православне цркве искористио своје грађанско право и изашао да гласа.
"Нека буде с Божјим благословом, на опште добро свима, па и нама", рекао је патријарх Павле убацујући свој гласачки листић у кутију.
Претходно је и највише тело Српске православне цркве, Свети архијерејски Сабор позвало грађане да гласају на референдуму. Сам поглавар српске цркве, гласао је другог дана у тренутку када је било неизвесно да ли ће довољан број грађана изаћи на референдум.
Наиме, првог дана гласања на референдум је изашло око 17 одсто гласача, да би другог дана проценат био вишеструко увећан. На крају, на референдум је изашло 54 одсто грађана, а 53 одсто њих подржало је нови Устав.
Многи данас наводе да је управо патријарх својим изласком на гласање подстакао бројне грађане да учине исто, док је део политичких странака, попут ЛДП-а, сматрао да је велика излазност поподне и увече другог дана производ изборне крађе.
Иако оптужбе какве је тада изнео ЛДП нису стране ни данас у политичким животу Србије и увек остављају простор за сумњу, треба се сетити сахране патријарха Павла и непрегледне колоне људи која се протезала од Саборне цркве дуж Кнез-Михаилове улице и у којој су грађани сатима стајали да се опросте од поглавара СПЦ. То је само један видљиви знак огромног угледа и поверења које је уживао у српском народу.
Доношење новог Устава пратила је бурна расправа о појединим његовим одредбама и начину на који је донет.
Део странака, Либерално-демократска партија (ЛДП), Лига социјалдемократа Војводине, Грађански савез Србије и Социјадемократска унија, позвале су грађане да бојкотују референдум, а замерке је имао и део невладиних организација.
Оцењивало се у тим критикама да је Устав донет на нетранспарентан начин, да се пребрзо усваја, да Војводини није дато довољно аутономије, али и да је непотребна преамбула о Косову и Метохији. Цитирали су се западни медији који су злурадо тврдили да је нови Устав "смоквин лист за губљење Косова и Метохије" и да су покушаји да се овај део територије Уставом сачува и учврсти као део територије наше земље осуђени на неуспех.
Седамнаест година касније, без обзира на широко подржавану самопроглашену независност, тзв. Косово није остварило своје циљеве да постане независна држава, а високи српски званичници, када износе позиције Србије о томе да никад неће признати "Косово" позивају се, између осталог, управо на Устав из 2006. године.
