Србија и Балкан
Дан примирја у Првом светском рату: Љубичасти цвет као симбол васкрсења Србије
У посебном железничком вагону 11. новембра 1918. године потписано је примирје између Немачке и сила Антанте, а сећање на овај догађај у нашој земљи обележава се као државни празник
После највећег рата у дотадашњој историји, 11. новембра 1918. године у посебном железничком вагону француског маршала Фердинанда Фоша у шуми надомак градића Компијења, недалеко од Париза, потписано је примирје између Немачке и сила Антанте (Русија, Француска и Велика Британија).
Споразумом су договорени прекид ватре, повлачење немачких трупа, размена заробљеника и регулисано је питање ратне одштете и уништавања немачких ратних бродова и подморница.
Први светски рат који је трајао од 1914. формално је окончан Версајским миром 28. јуна 1919. године.
Потписима који су стављени на документ у вагону надомак Париза договорено је примирје на западном фронту, док је српска војска учествовала на јужном фронту и она је последње примирје потписала са Мађарском два дана касније. Ипак, како не би обележавала прекид ватре у Првом светском рату два дана после осталих савезника, одлучено је да се и у нашој земљи 11. новембра прославља Дан примирја у Првом светском рату, који се на Западу обележава као Дан сећања од 1919. године. У Србији је 2012. године овај дан уврштен у државне празнике.
Последњим погинулим војником у Првом светском рату на Западу се сматра канадски редов Џорџ Лоренс Прајс кога је немачки снајпериста убио два минута пре опште обуставе ватре.
Србија се на данашњи дан сећа победе коју је скупо платила: животима више од милион својих становника, односно око трећине укупне популације, половином радно способних мушкараца. Погинуло је више од 400.000 српских војника.
Такође, на данашњи дан осврћемо се и на дане који су му непосредно претходили, а у којима је српска војска за невероватних 45 дана успела да, после пробоја Солунског фронта, у силовитом налету и под борбама стигне 1. новембра до Београда и ослободи стотине километара своје окупиране земље.
У знак сећања на српске жртве и победе званичници наше земље, јавне личности, водитељи на телевизијама носе на реверу или одећи љубичасти цвет на позадини у бојама Албанске споменице.
Необичног имена, Наталијина рамонда, овај цвет је ретка биљна врста која расте само на ограниченим подручјима Србије, Грчке и Северне Македоније и спада у строго заштићене врсте у нашој земљи. Открио ју је доктор Сава Петровић 1884. године у околини Ниша и дао јој име по краљици Наталији Обреновић.
Двоструки је разлог зашто је баш овај цвет узет као симболични знак сећања.
Наиме, Наталијина рамонда расте на истоку Србије, али и на падинама планине Ниџе. Њен највиши врх, Кајмакчалан, поприште је славне битке српске војске у Првом светском рату.
Такође, овај цвет има запањујућу способност да се поврати у живот чак и ако се потпуно осуши. Од готово 300.000 познатих цветница има само тридесет биљних врста има ову особину.
Због тог необичног и ретког својства зову га и цвет феникс. Као такав постао је симбол васкрсења српске војске и Србије и изабран је за препознатљиви знак обележавања Дана примирја у Првом светском рату у нашој земљи.
Позадина амблема Наталијина рамонда је зелена и црна, што су боје Албанске споменице, медаље која је додељивана у спомен на повлачење српске војске преко Албаније.
