Над село Црвско које је на самом крају Пештерске висоравни, одоздо од Ђаловића клисуре, надвиле се црногорске планине. Са брда изнад последњих кућа, виде се већ обелели врхови, наређани кaо зупци ручне тестере коју у овим крајевима зову – кладара.
Тек центиметар снега забелео је ливаде и пропланке, а праву зиму тек чекају.
Над зупцима, у рано новембарско поподне, висе тек два – три бела облака кроз које се пробијају сунчеви зраци, па врхови под њима час сину снежном белином, а час касније они се облаци спусте, запну за зупце, смрачи се читав хоризонт, па се учини да ће за тили час завеса од кише, олуја, стићи и до Црвског и угасити топло јесење сунце над сеоцетом.
Позни новембарски дан мештанин Новица Јелић проводи у котару и око штале, тек у џемперу и некој танкој јакници. Овде да помери врљику, онде да грабуљама ограби око стога сена, тамо да закује ексер, овде да утврди ограду, све једним оком надгледајући стадо говеда и оваца које је у пристранку под котаром.
Средина је новембра увелико а на Пештеру још нема озбиљног снега, чак ни озбиљнијег мраза нити јутарњих слана.
"Променили се људи, променило се време, ништа више није као што је било", вели Новица више за себе.
Каже, одавно оваква јесен није била не Пештеру. Лепа, топла, без снега, без јесењих олуја. Присећа се, можда 1987. или 1988. па сад.
"Мени је 60 година, што за Пештер и нису неке године, позна младост, рекло би се, а добро памтим седамдесете и осамдесете године, снег би пао о Покрову, половином октобра, и не би копнио све до Ђурђевдана. Дешавало се да га о Ђурђевдану буде до појаса горе изнад села", вели Новица.
У пустом сокаку изнад кућа Јелића, оивиченом трулим црним врљикама и пармацима, и шталама покривеним сламом, с времена на време припече као да Аранђеловдан није за који дан.
"Ово ти је данас 'вако, сантиметар два снега, мало је захладило, како ће бити сјутра, виђећемо... Пештер је ово, до ујутру овде може да напада по метра снега", каже ми Новица.
"Што се нас тиче, ми смо спремни. Набавио сам још пре коју недељу дана брашна, 12 џакова по 25 кила, четири џака соли, 30 – 40 кила шећера, 30-так литара уља и још којечега. Привукли смо кући и дрва да може бити догодине до ово доба, обезбедили сено и храну за стоку... Запамтили смо ми овде снегова и снегова, и 1981, и 2012. и 2017. и пре тога, по два метра напада, сметови по неколико метара око села. Јесте лепа јесен, али, не дамо се заварати. Овде зима мора да истера своје, ако не у новембру, онда у априлу", каже Новица.
Зачудо, прича, иако је половина новембра прошла, ни лист још није спао са шуме. Данас око подне, прогрејало је над Пештером и сунце, у пристранцима у присоју снег се за час отопио, горе плаво небо и Сунце, доле, зашаренила се јесен. Као да је неки небески сликар по читавом пределу просуо канте пуне топлих, јесењих боја, па је један брег сав црвен, други жут, трећи окер боје, четврти зелен, пети плавичаст... Мало даље, осојна страна брежуљка под снегом.
Сунце је, свој тој дивљој, невиној, рајској игри боја, давало посебан печат. Час је палило крошње трешања, па су оне сијале неким неземаљским сјајем, час је ниским сенкама од клека и глогова четвртало ливаде, зрацима преко потока правило мостове...
Новица зна да је тренутак јесење "љепоте" у Црвском пролазан.
"Ово што сад видиш, ово ти је пролазно, снијег и лед, и зима нас чекају... Отворим врата од куће, тек их одшкринем, оно намете пун ходник снијега...", вели Новица.
Под кућама и изнад кућа Јелића болно пусто село. У засеоку ближе Гиљеви неће зазимити њих тек двадесетак. Одозго, са косе, виде се кровови кућа под салонитом и штала покривених сламом. Од дугих киша слама на шталама поцрнела, на неким местима се испроламала, вире рогови ко кости на плећима, па су у свеопштој игри боја и сунца око села, само куће мештана штрчале у небо својом више црном но сивом бојом...
"Не тако давно, школа у Црвском имала је 100 ђака, у селу било 80 живих кућа, више од 500 душа. Овде је некад у ово доба године све врвило од народа. Гледај сад, ниђе живе душе... Више кућа у селу имамо но жива народа... Само курјаци и лисице...", каже ми Новица.
Залегла над село тишина... Ама, да се кер чује да залаје... Тамо брвнара, на вратима катанац, овде подрум и на подруму катанац. На зиду, под стрехом висе два тељига, мало даље сломљен јарам... Изнад јарма дрвена кола, ко зна од кад нису померена са места...
Доле у селу, под брегом, нема више старог Млађа. Тек недавно сазнао сам да је умро, упокојио се старац. Једном давно, има томе 20 и кусур година, читав један дан лутали смо празним селом, Млађо ми причао, ја записивао.
"Некад, е, некад... 'Вако пред јесен, пјесма на све стране... Сад, прође некад зими и по мјесец и јаче да не видим иксана са стране... Немаш са ким ријеч проговорити, слушам по сву ноћ како вуци завијају око прагова... Некад је нас шесторо браће овде живљело, сад ја ост'о сам...", сећам се и дан данас Млађових речи забележених тада.
Поподне, док је Сунце падало ка оним зупцима и правило слику као да иза хоризонта нема више ничега, као да је ту крај света, седели смо, памтим добро, за гостинским столом у Млађовој брвнари. Није ми дао да кренем ка Сјеници, помало ме и прекорио, каже, "сједи још мало, никуд нећеш закаснити, а и нећеш у Сјеницу пјешке него ћеш колима, има свијетла па се мало притрпи, да ријеч проговоримо".
И проговорили смо, ја сам после отишао, Млађо узјахао коња и нестао горе ка планини, и после тога нисам га више ни видео нити га срео уторком, кад је у Карајукића Бунарима пазарни дан.
Јелићи у Црвском ове године зазимили 26 говеда и 80-так оваца. Новица мислио да он и брат нешто стоке продају, али, јесенас тешко иде продаја. Да дају у бесцење не могу.
"Ваља то гледати зимус, џевапити, полагати, чистити, мусти, чистити пртине, котаре, уносити сијено у шталу", вели Новица, хукне, погледа ка црногорским планинама и црном облаку који се у међувремену закачио за један од зубаца и који нас је гледао отуд, са висине.
Примакне се вече, сукне северац одозго од Гиљеве.
"Дођи ти у Црвско за који дан, кад падне снег и кад заустуди, да видиш шта је Пештер", рекао ми је Новица пре него што смо се поздравили.