"Од свих нас једино је Црњански рођени писац", говорио је Иво Андрић. Црњански се издвајао по стилу и ритму; често је користио запете, а то су му неки замерали. "Смеју се увек мојим запетама. Запете су жеља за логиком. Оне су жеља да се читаоцу наметне воља писца. Може бити да то није богзна како лепо, али је неумитно", говорио је Црњански.
Црњански је рођен у Чонграду, у данашњој Мађарској, умро је у Београду, 30. новембра 1977, у 84. години.
Према многим мишљењима, он је био највећи српски писац, који је иза себе оставио низ књига, који је био много мањи од оног што је у почетку писац замислио. Од "Сеоба" је написао само прве две књиге, иако је замислио шест.
"У туђини сам био више од тридесет година", рекао је једном приликом Црњански. "Да сам све то време имао спокојство у свом стану у Београду, да се није догодило све оно што се догодило, ја бих данас имао много више књига и постигао бих много више."
Према сопственим речима, по нарави је био "прзница, свађалица, инаџија": "Мене су пљували, ковали завере против мене, организовали хајке, каменовали су ме, измишљали интриге... Шта ту да се каже, него да писац мора да рачуна на проклетство свог позива. Сви могу да нас клевећу и вређају. Истина, и сам сам често изазивао своју судбину."
Животни круг Црњанског
Црњански је био студент, аустроугарски војник у Галицији, професор у Панчеву и Београду, даровити новинар, аташе за културу при југословенској амбасади у Берлину и Риму, где га је затекао Други светски рат, потом емигрант у Лондону и, коначно, песник и писац који се, после дугог избивања, вратио у отаџбину.
Према сопственим речима, имао је буран и тежак живот - тегобан живот избеглице, емигранта. Могућност повратка у земљу наговестио му је сликар и комунистички функционер Моша Пијаде, који му је, на једном пријему у Лондону, рекао: "Што се не вратиш у земљу, будало матора?"
Доласку Милоша Црњанског претходила је депеша Јована Веселинова, шефа Комунистичке партије Србије и блиског сарадника Јосипа Броза Тита, упућена амбасадору Срђи Прици, преко Министарства спољних послова, дакле - преко Коче Поповића: "Гарантујемо трособан стан. До усељења обезбеђујемо о нашем трошку апартман у хотелу ’Ексцелзиор’ Београду."
У Југославију се коначно вратио 1965. године, у друштву југословенског амбасадора.
Првобитно је становао у београдском хотелу "Ексцелзиор", у близини Скупштине.
Лабудова песма о повратку у завичај
У то време, према књизи Радована Поповића, говори о свом новом роману: "То ће бити моја лабудова песма. Као што је `Ламент` лабудова песма у стиху, `Роман о Лондону` је моја лабудова песма у прози."
"Прав као младић," забележио је Поповић, "чилог корака свакодневно је у шетњи Пионирским парком, Калемегданом, Кнез Михаиловој. А онда се затвара у своју хотелску собу, где ради на својим рукописима."
"Роман о Лондону" је, можда, највеће и најбоље дело Црњанског. Његов главни јунак је руски емигрант Рјепнин.
"Роман сам почео да пишем у Финчлију," рекао је касније, "у предграђу Лондона 1946. и `47, у тренуцима када сам са супругом био врло близу самоубиства."
Измештање са огњишта и мотив путовања, било је да реч о самовољном или принудном одласку, провлаче се кроз готово сва дела писца.
Кључни мотив је странац у свету, који негде путује: "Било је сеоба, и биће их вечно, али живети у својој земљи је логично, ма какав то живот био", записао је Црњански у роману. "У туђини, није."
Мотив миграција и пресељења у дубокој вези је са великим политичким догађајима 20. века. Како је приметио професор Мило Ломпар: "То је једна непрекидна промена, која се одиграва у различитим правцима и која чини константу његовог дела."
Главни јунак романа ретко напушта Лондон, али он стално путује у мислима - ка родној Русији.
Црњански је умро у Београду и сахрањен је "достојанствено али не и помпезно", у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Према жељи из тестамента, Народна библиотека Србије је 1979. године примила заоставштину Милоша Црњанског.