Ирина Антанасијевић у "Релативизацији": Косово није само средњи век, Косово је садашњост

У 54. епизоди емисије "Релативизација" гошћа Љиљане Смајловић је Ирина Антанасијевић, жена са две домовине - руска и српска држављанка, филолог, професор на српским и руским универзитетима, која, између осталог, истражује наслеђе руске емиграције у Србији. 

Њен живот, примећује ауторка емисије, ретроактивно повезује све битне кризне тачке у овом делу света: рођена је у Севернодоњецку, живела у Сплиту, као и на КиМ , па је једном приликом и рекла да "људи причају о косовским Србима и Албанцима, а да себе сматра косовском Рускињом". Како се то десило, пита Смајловић, да је била на сваком српском и руском жаришту?

"Немам среће. Или имам. Тако се десило да су распади обе земље, СФРЈ и СССР-а, прошли кроз моју судбину. Кад прођеш све то, онда земљу у којој живиш и са којом си проживео те тешке тренутке сматраш својом домовином. Наравно, моја је домовина и тамо где сам рођена. Дакле, цепање великих држава у мале није само део политике и геополитике, то је део моје биографије", каже Антанасијевић.

Испада да је човек мање шизофрен кад има снажан идентитет и да више идентитета нису никакав проблем, примећује ауторка емисије. 

Чак и Пушкинову награду коју је добила, Анастасијевић објашњава тиме што је све време покушавала да повеже, својим животом и  интересовањем, Русију и Србију. 

Људи често говоре о КиМ, али га мало познају

Гошћа истиче да веома добро познаје Косово и Метохију, јер је тамо живела и радила и додаје да јој је увек било криво - још пре рата и бомбардовања - што људи мало знају о КиМ, иако га често помињу.

"Ђачке екскурзије су биле по читавој Југославији, али нису децу водили на КиМ да виде на пример оно што је, по мени, најлепше што постоји на свету на тој естетској лепези ствари које је човек направио - а то је манастир Високи Дечани", наводи Антанасијевић.

Истиче да неки мисле да треба дати КиМ, зато што не знају, "не схватају вредност". Осим тога, сматра да се КиМ посматра "са позиције средњег века".

"Косово није само средњи век. Косово је сад. Косово су људи који и сад тамо раде. Пазите, то су обичне људске приче, али по мени, то су јуначке приче. Косово није требало да буде само страдање, већ приче оних који тамо живе и стварају", поручује гошћа емисије. 

Зашто је, пита Смајловић, нестао део приче о косовским Албанцима као нашим комшијама.

То се није десило одједном, сматра Антанасијевић и наводи да нема албанског јединства, "за које ми стереотипно мислимо да постоји".

"Они нису тако монолитни у ставовима и идеологији. Нису масовно желели рат, јер обичан свет не жели рат. То су људи присиљени на рат, гурнути у рат, изманипулисани од стране својих политичара", истиче гошћа емисије и додаје да не воли када за један народ везују све негативно, "као што је било деведесетих када су Срби били криви за све".

У Москви деца уче о граду у коме живе, да не би мислили да тек "негде тамо" има историје

На Руској парцели на Новом гробљу има више од 800 гробних места, али су припадници руске емиграције који су у Србију дошли после 1917. године сахрањени по целом гробљу. Ту је и Споменик руске славе Русима који су погинули у Првом светском рату на Солунском фронту, набраја гошћа емисије и додаје да људи углавном о свему томе знају врло мало.

"У Москви има предмет у школи где деца уче о свом граду у коме живе, да не би ниподаштавали и мислили да тек 'негде тамо' има историје", каже Анастасијевић.

Један од Руса који су оставили траг у Београду је и Николај Краснов, који је, како каже, био царски архитекта у Русији, а овде постао краљевски. Изградио је дворац у Јалти где су одржани чувени преговори у време Другог светског рата, као и низ репрезентативних зграда по Београду и широм ондашње Југославије: ентеријер Скупштине, Краљев двор на Дедињу, Архив Србије итд.

Чак је и изглед садашњег Београда заслуга руског архитекте Ђорђа Коваљевског, који је направио урбанистички план Београда, подсећа гошћа емисије. 

"Ако узмете слике Београда из 1915. и из 1930, тачно видите колико је промењено лице града и то је много заслуга руских архитеката, који су дошли овде, које је Србија прихватила и којима је омогућила да не буду као на пример у Француској, где су генерали морали да раде као возачи таксија и сл. Овде су Руси могли да наставе професионалне каријере и да остваре себе и зато је велика захвалност Србији", истиче Анастасијевић.

Према њеним речима, Руси су овде живели "раме уз раме са Србима", нису били затворени у неку чауру или колонију. Развили су и неке области које су тек кренуле да се формирају, на пример стрип.

"Али то није руски стрип, него југословенски. То је благо којим Србија мора да се поноси, а мени се чини да она до дан данас не схвата шта поседује. Брисел има музеј стрипа, ми немамо, а кренули смо у исто време и мало ко зна о том међуратном југословенском стрипу", каже Анастасијевић.

Руси нису волели тему Првог светског рата

Она истиче да Руси нису волели Први светски рат као тему, "јер су јунаци тог рата после постали вође тог белог покрета, беле гарде и углавном је тај први светски рат доживљаван као империјалистички рат који је монархија покренула зарад својих интереса".

"Зато је овај споменик на Новом гробљу можда и јединствен као споменик Русима погинулим у Првом светском рату који су изградили Руси", наводи гошћа емисије. 

На том гробљу су сахрањени и неки прототипи ликова из руске књижевности, као што је грофица Уварова, која је била прототип за лик Кити Шербацки из "Ане Карењине". 

Ту лежи и Аљоша Карамазов, а заправо митрополит Антоније Храповицки, који јесте знао Достојевског, каже Анастасијевић и подсећа да је он оснивач Руске заграничне цркве у Сремским Карловцима. 

"Ја могу да повежем књижевност и историју на други начин. На пример, да није било Николаја Краснова, Чехов не би написао приповетку 'Дама с псетанцетом', зато што се јунакиња приповетке упознала са јунаком на кеју у Јалти, кога не би било да није било Краснова", објашњава Анастасијевић. 

Они шетају, али је то све туристички

Руси који су дошли у овом последњем таласу у Србију, такође нису дошли зато што су бирали, него зато што је овде било најлакше доћи, као и због тога што су Срби према Русима отворени и гостољубиви, "јер су и сами пролазили кроз низ недаћа и сажаљевају све који морају да напусте своју земљу".

"Разлика је у томе што се мени чини да су они и даље учаурени у ту своју заједницу, имају страх и низ стереотипа који их ограничавају да упознају земљу. Они шетају, али је то све туристички, немају осећај ове земље", сматра Анастасијевић.

Наводи да су неки од њих дошли јер су им фирме биле премештене овде, друга група су они који су побегли од мобилизације, што је, како додаје, "потпуно разумљиво".

"Постоји и група, која је по мени мања од ове две, која се оштро не слаже са Путиновом политиком, али мислим да њих у Србији није тако много, него да су они више ишли у Западну Европу и друге земље ЕУ", оцењује гошћа емисије.

Додаје да би волела да се Руси који су дошли више отворе према Србији, "да не буду само потрошачи новца, него да стварају неке сегменте који ће да утичу и на културу и економију: не нешто руско, само за Русе, него нешто руско што би било везано за целу Србију и српско друштво".

"Мени није јасно зашто Руси у Београду траже само руског фризера, зашто не могу да иду код српског фризера. То је лош знак, да они и даље слабо комуницирају са друштвом. Ако ја идем само код руског фризера или у руски ресторан, то значи да је не видим земљу око себе", објашњава Анастасијевић.