Радови на једном од најпрепознатљивијих симбола Старог сајмишта који су почели у јулу прошле године, Централној кули, ускоро ће бити завршени и то је само први од објеката некадашњег нацистичког логора на којем ће се радити, рекла је в.д. директора Меморијалног центра Старо сајмиште Кринка Видаковић Петров.
У организацији ове установе, основане пре нешто више од годину дана, данас је почео тродневни научни скуп "Логор на Сајмишту 1941-1944" који се одржава у Народној библиотеци Србије.
"Сајмиште је највећи нацистички логор на територији данашње Србије кроз који је прошло 40.000 затвореника, а 17.000 њих је убијено. Иако имамо врло конкретну слику логора на основу претходних истраживања, има још много аспеката које треба истражити и због тога су нам научних скупови попут овог веома значајни", истакла је Видаковић Петров на отварању.
"Јеврејски логор Земун", касније "Прихватни логор Земун", налазио се у Независној држави Хрватској, на територији уступљеној нацистичкој Немачкој која је основала крајем 1941. логор на београдском Сајмишту и управљала њиме.
Његов командант био је СС потпоручник Херберт Андорфер тврдокорни нациста којег су његови саборци описивали као беспрекорног, поузданог и лојалног, подсетио је у свом предавању проф. др Валтер Маношек са Универзитета у Бечу. Андорфер је са својим ађутантом у посебним колима редовно пратио камион душегупку, специјално монструозно возило у којем су гасом убијани Јевреји који су довођени на Сајмиште. Било је то у последњој фази "решавања јеврејског питања" у окупираној Србији, у пролеће 1942. године. Процењује се да је више од 6.000 Јевреја убијено на овај начин.
Маношек је у свом предавању навео да је душегупка, у коју је могло да стане између 50 и 80 људи, возила два пута дневно свакога дана осим недеље. Жртве су испочетка у њу улазиле мислећи да их транспортују на неко мање ужасно место од "Јеврејског логора Земун" у којем се добијало око 80 грама хране дневно, где се спавало на голом бетону, а болесни падали тамо где су се затекли.
Крајем маја 1942. године, "јеврејско питање" у окупираној Србији је решено, а већ наредне године Андорфер је на новом задатку у Италији.
Много година након завршетка Другог светског рата, 1968, суд у Дортмунду покренуо је поступак против Андорфера због саучесништва у убијању 6.400 Јевреја у Београду. Осуђен је на свега две и по године затвора, па је последње деценије живота провео на слободи и у миру. Умро је почетком 2008. године.
Андорфер је један од не малог броја нациста који су изведени пред суд и осуђени на веома благу затворску казну или чак помиловани. Посебну опасност представља и послератна интерпретација историјских догађаја који добијају нова тумачења и нови контекст који не одговара чињеницама.
На то је првог дана научног скупа указао др Лоренс Вајнбаум који је говорио о "искривљавању Холокауста" наводећи три појма које је у вези с тим сковао Мајкл Шафир, а који ближе одређују ову појаву.
"Први је селективно негирање, где можете чути аргумент да се Холокауст десио, али не у мојој земљи, какав сам ја чуо од једног румунског званичника. Затим имате став 'нисмо ми учествовали, то су радили Немци', а пример за то су Пољаци. Постоји велики број студија које, ослањајући се на историјске чињенице, указују да су Пољаци учествовали у доношењу антијеврејских закона, али и у њиховом спровођењу", навео је Вајнбаум.
Пољаци умањују број оних који су директно учествовали у Холокаусту, а увећавају број оних који су помагали Јеврејима, додао је он.
"Коначно, ту је и компаративна тривијализација, поређење страдања Јевреја са другима, изједначавање, на пример, жртава нацизма и тоталитаризма чиме се замагљује разлика између њих. Тако, на пример, имате у Европи недавно установљен дан сећања на жртве тоталитаризма, посвећен и жртвама Холокауста и стаљинизма, чиме се не уважавају разлике између њих", напоменуо је Вајнбаум.