Иако је жив и здрав, и заправо данас прославља 99. рођендан, име Миломира Главчића из далеког Нијагара Фолса, понеле су улице, булевар, вртић, културни центар Рашког округа, а додељена су му бројна признања међу којима и највиша државна и црквена одличја.
Због тога што сваке године рођацима и житељима родног села Попе код Јошаничке Бање шаље новчану помоћ, а није их заборавио ни после разорног земљотреса у Краљеву, када је својим комшијама поклонио око пола милиона евра како би могли да купе све оно што им је том приликом уништено, а у последњој деценији им је донирао више од два милиона евра за изградњу новог моста на Ибру, као и 1.250.000 евра за скенер, магнетну резонанцу и санитетска возила - данас је честитку добио и од министра спољних послова Ивице Дачића.
Дачићева честитка
Први потпредседник Владе Републике Србије и шеф дипломатије упутио је, наиме, Србину из Канаде најлепше жеље за 99. рођендан.
"Поштовани господине Главчићу, срећан Вам 99. рођендан, да још дуго поживите у добром здрављу и расположењу, а ми ћемо заувек памтити све што сте, као човек добре душе и великог срца, учинили за грађане Србије", – наводи се у честитки.
Миломир је рођен 6. децембра 1924. године, а Србију је напустио 1947. и никада се у њу није вратио. Али је у њу слио приближно десет милиона евра.
Његов животни пут био је трновит и пун неизвесности. После боравка у неколико европских држава, скрасио се у Канади, у Нијагара Фолсу, градићу код познатих водопада, где такође помаже суграђане и тамошњу српску заједницу.
Сурово детињство и неизвестан пут у свет
Главчић је већи део детињства био више гладан него сит.
У дечачким данима остао без родитеља. Најпре му је умро отац Добривоје, па се убрзо и мајка Сава неизлечиво разболела. Држава је онда беспомоћној деци, њему и сестри Десанки, доделила стараоца. Тешко је, по 15 сати дневно, на свом имању али под туђом управом, дечак Миломир радио. Заузврат, од стараоца су добијали мрвице па су често у школу одлазили гладни, у подераној одећи и без књига.
Упркос томе, Миломир је био бистар дечак и одличан ђак, који и у том узрасту показује бригу за друге. Тајно, од старатеља, примера ради, дотура храну једном комшији чије је четворо деце у немаштини најчешће гладовало. Жели да помогне и сестру, нарочито при удаји у чему га старатељ спречава.
Зато, у све разочаран и тужан, у 14. години одлучује да први пут напусти село и одлази за Београд, како би тамо радио и зарадио. Ту је, у металостругарској радњи Мила Шкарића, шегртовао, али бомбардовање Београда 1941. прекинуло је његово изучавање заната. Наредних ратних година није имао куда, већ се опет, без ичега и икога, вратио у своје село.
Затиче га још веће сиромаштво него раније па поново машта о одласку. Изненада, пружа му се прилика да оде и даље од домовине па ту шансу користи и 22. маја 1947. стиже у Грчку, не знајући да у тој земљи бесни грађански рат. Краће време је војевао у тамошњој краљевој војсци, а потом је са другим емигрантима смештен у логоре, у Солуну и Пиреју.
Канадски колачи падају са неба
Затим бива пребачен у Италију, где је у логору показао таленат да заради неки новац. За Грке је у логору, уз примитивне справе, производио обућарске игле, а у Италији се бавио столарским занатом. Могао је из Италије да се заувек скраси у више земаља које су примале исељенике, али превагнуло је једно сећање из дечачких дана. Запамтио је бајку о обећаној земљи Канади у којој "колачи падају са неба, а на сваком углу се нуди разноврсна храна".
Та бајковита прича опсенила је тадашње сироче, дечака више гладног него ситог. Зато, и као одрастао човек, свестан да је реч о бајци, пред комисијом за емигранте, ипак, тражи да се трајно усели у Канаду.
Тако је 11. априла 1949, преко "велике баре", стигао у Канаду.
Али, бајка је бајка.
Ту га дочекују тешки послови: ради од јутра до свитања, најпре у пољопривреди, а онда у руднику. Као рудар стиче и прву уштеђевину са којом се убрзо сели у Нијагра Фолс, градић покрај великог водопада где се убрзо и оженио Армелином, Канађанком италијанског порекла. Са њом добија и двоје деце, Михајла и Јованку, а уз њену подршку, ушао је и у први приватни бизнис - почиње да се бави хотелијерством.
Најпре је купио ресторан, па омањи мотел, па хотел од 120 соба, биоскоп са 600 седишта, око 80 хектара земље... Знао је, рекло би се, шта да купи, колико да плати, како посао да разради и када некретнине да прода. Зарадио је новац за себе и супругу, сина и кћи и двоје унучади.
Можда баш због тог тешког пута, празнине и недаће коју је током најтежих момената осетио на сопственој кожи, сада покушава да попуни дарујући друге.
"Кад некога помогнем, радујем се његовој радости. Тренуци његове среће су дар за мене. И, увек сам радио да имам за себе, али и да другога помогнем", каже овај необични човек великог срца.
Дан Миломира Главичића
Иначе, данас је на Нијагари проглашен Дан Миломира Главчичића у знак поштовања за његов филантропски рад, како у Нијагари, тако и у Србији.
У знак поштовања, Нијагарини водопади биће 15 минута осветљени бојама заставе Србије.