Крајем новембра као гром из ведра неба појавила се вест о испоруци 11 борбених хеликоптера са Кипра, који су готово одмах по слетању у Србију приказани на војном аеродрому у Батајници.
Реч је, наравно, о совјетским, тј. руским хеликоптерима Ми-35П, чија набавка се и раније помињала, међутим упркос томе је велики део домаће и стране јавности тог 23. новембра био изненађен, што позитивно, што негативно.
Због тога се одмах покренула дебата о њиховом значају и квалитету, и док је с једне стране истицана њихова ватрена моћ (одакле и потиче надимак "ђавоље кочије"), односно степен заштите ("летећи тенкови"), други су настојали да у први план пласирају наратив да се ради о половним летелицама.
Ипак, без обзира на чињеницу да то јесу половни ваздухоплови њихова испорука је најзначјније појачање за српско ваздухопловство до сад и представља битан фактор за регион. Такође, иако се не ради о најсавременијим верзијама руских платформи, њихове техничко-тактичке карактеристике су врло импресивне, поготово када се узму у обзир домаће и комшијске хеликоптерске флоте.
Како су настали кипарски Ми-35П?
На почетку је важно направити дистинкцију између кипарских и најсавременијих Ми-35П, будући да се ради о две различите верзије са истом (извозном) ознаком.
Наиме, када су у питању кипарске, тј. сада већ српске летелице, ради се о хибридним хеликоптерима насталим почетком двехиљадитих година комбинацијом Ми-24П и Ми-24ВП, тачније његове извозне варијанте Ми-35М.
Укратко речено, у питању су Ми-24П са фиксним стајним трапом и крилима за наоружање оспособљеним за ношење новијих противоклопних вођених ракета али краћих димензија и са по две подвесне тачке, преузетим од Ми-35М, а који су испоручени Кипру 2001. године. Будући да се животни век ових летелица процењује на 25 година, биће неопходно извршити (трећи) ремонт како би остали употребљиви до 2036. године.
Са друге стране најсавременији Ми-35П (Ми-35-1М/2М), познат под надимком "феникс", представља извозну варијанту савремених верзија Ми-24П-1М/-2М, конструисану и побољшану на основу искустава из Сиријског грађанског рата. Стога ће се у даљем тексту Ми-35П односити искључиво на хеликоптере са Кипра.
Намена и летне способности
Иако се због богатог арсенала наоружања ови хеликоптери често карактеришу као јуришни, захваљујући добром унутрашњем распореду, Ми-35П има капацитет за превоз осморо људи под пуном опремом, поред трочлане посаде коју чине пилот, командир и техничар.
Због тога се може рећи да је у питању јуришно-транспортни хеликоптер који се примарно користи за пружање непосредне ватрене подршке јединицама на копну, односно дејство по тенковима, другим оклопним возилима, артиљеријским средствима, положајима ПВО, мање утврђеним објектима, па чак и споролетећим објектима на малим висинама, али поред тога може обављати транспортне, извиђачке и задатке потраге и спасавања оборених пилота и чланова посаде.
Дужина Ми-35П је 17,51 м, ширина 1,7 м, висина 3,97 м, док су максимална полетна маса и носивост (рачунајући и терет који се може носити на спољашњој куки) 11,5 т, односно 2,4 т.
Погонски склоп се састоји од два мотора ТВ3-117В, јачине по 2.200 кс смештеним изнад средишњег дела трупа, главног ротора са пет лопатица пречника 17,3 м и репног ротора са три лопатице пречника 3,91 м.
Кипарски хеликоптери су задржали високу мобилност па тако максимална брзина износи између 320 и 335 км/х, брзина крстарења 270 км/х, плафон лета 4.500 м, док су борбени радијус 160 км само са унутрашњим, тј. 288 км и са спољашњим резервоарима, а долет 500 км или 1.000 км, такође у зависности од броја резервоара.
Труп летелице укључујући и пилотску кабину заштићени су од дејства наоружања у калибру 12,7 мм, захваљујући челичној конструкцији и балистичком стаклу. Отуда и потиче популарни надимак "летећи тенк", који се често може чути приликом описивања хеликоптера из породице Ми-24/Ми-35.
Ватрена моћ Ми-35П
Примарно наоружање испоручених хеликоптера је двоцевни аутоматски топ ГШ-30-2К у калибру 30 мм, са борбеним комплетом од 260 граната позициониран на десној страни трупа. Брзина паљбе је подесива, па се креће у опсегу од 2.000 до 2.600 граната у минути за брз режим, док за спорији износи 300-400 граната у минути. Почетна брзина пројектила је 940 м/с, а максимални ефективни домет је два километра.
Поред главног топа, на подвесним тачкама испод крила могуће је поставити контејнере УПК-23-250 за монтирање двоцевног топа ГШ-23Л у калибру 23 мм, са борбеним комплетом од 250 граната. Што се тиче ракетне компоненте, постоји опција уградње различитих лансера, односно невођених и вођених ракета.
У случају невођених пројектила могућа је уградња по једног саћастог двадесетоцевног лансера Б8В-20А за дејство невођеним ракетама С-8КОМ калибра 80 мм, домета до четири км на подвесним тачкама ближе трупу или по једне невођене ракете ваздух-земља С-24Б, у калибру 240 мм, домета до три километра на све четири тачке.
Две подвесне тачке даље од трупа углавном су резервисане за монтирање носача противоклопних радио-командних вођених ракета 9М120 "атака" домета шест км, а укупан број ових ракета којим један Ми-35П може бити наоружан је 16 (по осам на једном носачу). Поред "атака", летелице су оспособљене и за ношење старијих противоклопних вођених ракета 9М114 "кокон", система 9К114 "штурм-в" домета пет км.
За извиђање и циљање посада се може ослонити на дневни осматрачко-нишански систем 9С475 "радуга-ш", док се за операције у ноћним условима користе посебне наочаре за летење ноћу, додате у склопу другог ремонта на Кипру.
У домену самозаштите, Ми-35П располаже системом за опто-електорнско ометање Л-166В-1АЕ "липа", уређајем за обавештавање о ласерском зрачењу Л006М (СПО-15 "берјоза") и диспенсерима инфрацрвених мамаца АСО-2В.
Из свега наведеног јасно је да се ради о хеликоптерима са импресивним маневарским способностима, ватреном моћи и релативно добром заштитом, оспособљеним за обављање задатака у дневним и ноћним условима.
Једини потенцијални недостатак ових "половњака" јесте животни век, тј. потреба за трећим ремонтом, али нема сумње да ће након истог Ми-35П чувати српско небо бар још деценију.