Србија и Балкан
Војвођанска аутономија без аутономаша: Зашто је водећа аутономашка странка остала испред Скупштине
ЛСВ је сишла са са главне политичке сцене, а да многи њени ранији гласачи нису до краја схватили шта је странка заправо хтела
Оставши испод изборног прага за Скупштину Војводине, Лига социјалдемократа Војводине практично је, 32 године од оснивања и после 20 година горопадне борбе за независнију, ако баш не иде за независну, Војводину, сишла са главне политичке сцене.
Није јој помогла ни коалиција са малобројном Демократском заједницом војвођанских Мађара, једином мађарском групом која је остала изван историјског споразума Срба и војвођанских Мађара, и још мањом русинском странком Заједно за Војводину, па је освојила само 2,31 одсто гласова.
ЛСВ је сишла са са главне политичке сцене, а да многи њени ранији гласачи нису до краја схватили шта је странка заправо хтела.
Окупљала је и сепаратисте, и комунисте, Србе са осећајем пореклописне нелагодности, југоносталгичаре и титоисте, али је била и још нешто што би само антропологија могла да детерминише. Авај, антропологија се нерадо покреће на послове без озбиљног утицаја на садашњост.
Проценат гласова који је ЛСВ освојила у свој малој коалицији названој "Војвођани" дословно је проценат грађана у покрајини којима је посебност Војводине, а не особеност, још увек нека тема на политичком менију. Сви остали, изгледа, мисле да је са аутономијом Војводине све у реду.
Да ли је аутономија Војводине доведена у питање ако је водећа аутономашка странка, не прешавши изборни праг за Скупштину Војводине, сишла са главне политичке сцене? Није, само је враћена у функцију сервисирања интереса региона са специфичним особеностима. Не посебностима, како је странка заговарала, већ особеностима, што су две потпуно различите ствари иако на први поглед ова два појма звуче синонимно.
Наиме, ЛСВ је доживљавла аутономију Војводине као институцију која не може опстати ако не осећа неутаживу глад за државним функцијама. Зато се странка, од оснивања 1990. године, растрчала у потрази за посебностима Војводине како би пратила прождрљивост аутономије коју је сама тако замислила. Све би то могло да остане у домену рекреативних активности малаксалог југословенства, да се њено комунистичко није прометнуло у антисрпско и да није преко мањинских националних посебности покушала да све што је несрпско супротстави српском.
Отимање душа за војвођанску нацију
Челници војвођанских партија националних мањина без сумње су од почетка подозревали да их српска деца комунизма увлаче у покушај стварања војвођанске нације претежно од војвођанских Срба. Иако би се војвођанска нација стварала претежно од Срба, и стога највише штете нанела Србима, и та мања штета за националне мањине кроз отимање њихових душа деловала би погибељно по њихов опстанак у Војводини.
Недавно преминули председник СВМ Иштван Пастор одиграо је кључну улогу у мађарском избору националног опстајања у пријатељству са Србима уместо погибељне авантуре сепаратизма.
Ипак, изборни резултат ЛСВ за Скупштину Војводине не значи да је сада све зрело за радикалну причу о укидању аутономије Војводине. Лош резултат аутономашке странке указује само да је одбијена њена концепција аутономије. Истовремено, одзив бирача и резултати других странака на изборима за Скупштину Војводине, пре свега СНС, сами по себи указују да је аутономија управо оваквог садржаја оптимална за интересе грађана Војводине. Другим речима, Војводини је потребна аутономија без аутономаша.
Аутономија по концепту ЛСВ, по истраживањима којима је она веровала, досезала је до подршке од седам процената грађана Војводине. Ако узмемо да је тако, биће нам тешко да у једној реченици објаснимо вишеструко већи утицај ове странке у првој деценији после петооктобарског пуча у Београду. У борби за власт између ДС и ДСС, она је од ДС увек добијала несразмерно већи политички утицај и дозволу да, уз помоћ аутономаша у самој ДС, покреће иницијативе обогаћивања садржаја аутономије и преноса надлежности државе на Војводину. ЛСВ је чак била прибавила углед теоријског првоборца послепетооктобарских промена у Војводини, против кога се не може полемисати без да се добије етикета ратног хушкача и осамдесетосмашког носача гајби за јогурт.
Кочење аутономашких кола до 2012.
То су године у којима Мађари још нису били сагласни да пут до пуне културне аутономије, којој су одувек тежили, не води преко територијалне. Питање је да ли су на овом распућу и раним послепетооктобарским годинама и могли да виде исправно у условима миљеничке позиције аутономаша у ДС и препуштања Лиги да носи бакљу демократије у Војводини.
Истини за вољу, Борис Тадић је, распет између аутономашког крила ДС у Новом Саду и пронационалног у Београду, био неупотребљиво спор за ентузијазам у нарастању државних садржаја аутономије. Његов отац још је био жив, и није искључено да је и његов поглед доприносио да Борис, додатно притиснут у Београду због аутономашких захтева у Новом Саду, изабере кочење новосадских иницијатива. И довуче аутономашка кола до 2012.
ЛСВ је поступно утезала свој поглед на садржај аутономије. Раних деведесетих година заговарала је Војводину са својом војском и полицијом, и њени активисти завршавали су предизборне скупове са "видимо се на следећим изборима у независној Војводини". Ипак, 1999. ЛСВ је, декларацијом "Војводина Република – Пут мира, развоја и стабилности", захтевала "само" да Војводина буде федерална јединица са још пет таквих: Шумадијом, југоисточном Србијом, Градом Београдом, Санџаком и Косовом. Повратак Војводине у положај дефинисан уставом из 1974. године, писало је у декларацији, не задовољава ове захтеве, јер је тај устав створен док је постојала Југославија као гарант његовог спровођења. Како је гарант упокојен, ЛСВ је зацртала да се мора прећи на уређење које, у Европи невиђеном, букету посебности гарантује заштиту од великосрпске доминације.
Богова је поваздан, с неким ћу се већ нагодити
У Новом Саду се и мимо ЛСВ одвијало веома креативно промишљање о парцелисању Србије, али његови носиоци никада нису могли да добаце до подршке гласача коју је ЛСВ имала, па су бирали да преко медија и трибина, неки и преко својих студената на катедрама, круне смисленост аутономије која не осећа глад за државним надлежностима. У какофонији идеја о децентрализованој Србији, код свих је опстајала једна суптилна константа: особености Војводине као заједнице њених људи увек су називане посебностима у односу на остатак Србије. Квака је у томе што војвођанске особености захтевају само адекватну афирмацију у јединственој држави, а посебности не крију своју прождрљивост према надлежностима.
Већина ових веома активних промислилаца није била спремна на активизам ЛСВ. Нејаки да се боре за власт, а довољно снажни у антагонизму према Србији, нити су губили изборе нити су их добијали. Нити су расли, нити су пропадали.
Њихов програм безмало је описан у предизборној изјави др Браниславе Костић из Војвођанског клуба на порталу Аутономија 13. децембра: "Изаћи ћемо на изборе и гласати и за црног ђавола само не за Вучића. Што би рекао Балашевић, Богова је поваздан, с неким ћу се већ нагодити. А са овима што ће доћи после Вучића, ваљда ћемо се лакше договорити. Ваљда ће они успоставити неке институције, па да пресавијемо табак и тражимо наша права".
На чему се заснива стратегија будућег "пресавијања табака", како правну борбу за Војводину са државним овлашћењима назива ова професорка маркетинга и менаџмента на ФТН у Новом Саду? План је прилично једноставан: сачекати власт у Србији која ће бити спремна да уважи захтеве аутономаша да се Међународном суду правде у Хагу постави одговарајуће питање о праву Војводине на независност. Одговор, рачунају, не може бити друкчији него повољан.
Одговор би требало да произиђе из, нећете веровати, трију одлука о присаједињењу Војводине Србији: из одлука Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена Барање, Бачке и Баната од 25. новембра 1918. о присаједињењу Србији, Великог народног збора Хрвата и Срба Сремске жупаније у Руми о присаједињењу Србији од 24. новембра 1918. и Скупштине изасланика народа Војводине 31. јула 1945. године о присаједињењу Војводине Србији.
Зашто је "авнојевско" присаједињење најважније
Наиме, како је тзв. Скупштина изасланика народа Војводине од 31. јула 1945. године хронолошки последња, она је, по аутономашком рачуну, једина важећа, јер су претходне две њеним усвајањем аутоматски поништене. Уз то, рачуна се, ова одлука је поздрављена на Трећем заседању АВНОЈ-а 10. августа 1945, чиме би требало да једино она има пуно правно дејство за садашњу територијалну организацију Србије. Ако је већ тако, онда Војводина има право отцепљења по унутрашњим границама Југославије установљеним на овом заседању.
У одбрани највеће важности "партизанског" присаједињења Војводине Србији, посланик ЛСВ у Скупштини Војводине Бранислав Богарошки је 2013. добио дуг аплауз када је позвао у помоћ и свечани говор тадашњег председника Србије Томислава Николића на прослави присаједињења. Николић је тада дословно рекао: "Данас славимо два присаједињења Војводине Србији. Прво, које је извршено одлуком Велике народне скупштине 25. новембра 1918. године, и друго, које је извршено 31. јула 1945. године, одлуком Скупштине изасланика народа Војводине, када јој је враћено дивно име Војводина". Видите, рекао је Богорошки, да и председник Србије сматра важећом одлуку о присаједињењу из 1945.
Неспретна изјава тадашњег председника Србије, која се човеку омакла у жељи да подвуче дубину јединства државе, нема никакву правну вредност. Историчар Драго Његован из Фонда Слободана Јовановића подсећа да је сазив тзв. Скупштине изасланика народа Војводине диктирала Комунистичка партија Југославије, те "изасланици свих народа Војводине" нигде нису ни бирани на основу било ког изборног закона.
Осим тога је опште познато да су и у Краљевини Југославији, а и касније у СФРЈ, Мађари, Словаци, Румуни, Русини и други уживали статус националних мањина, не и народа. Такође је општепознато да међународно право није признало резултате окупаторске политике нацистичких сила, тако да је после Другог светског рата све морало да се врати у пређашње стање. Па и присаједињење Војводине Србији из 1918. године.
Неуспех ЛСВ да, као водећа аутономашка странка, прекорачи изборни праг за Скупштину Војводине, указује не само да је странка изгубила видљивост одласком медијски вазда видљивог Ненада Чанка са челне функције, него да је, после 32 године немоћи остварења програма, њен невелики али верни део бирачког тела променио уверења о политичким приоритетима Војводине. То, међутим, не мора да остане трајно. Аутономаши настали од привилегованог ешалона Савеза комуниста Војводине и њихови политички потомци, мисле да се Балашевићева "Богова је поваздан, с неким ћу се већ нагодити" односи баш на очекивање бога који ће распарачавању Србије дати нови полет.
