Мајор Данијел Лесли, капелан америчке војске у Регионалној команди Исток НАТО-КФОР-а обећава на почетку свог текста "Пригрливши светло: духовна отпорност на Косову" објављеном на сајту "Ју-Ес-Јуроп ворлд аферс" да ће нас повести у истраживање инспиративног путовања верских заједница на "Косову" и објаснити нам како је њихова вера постала светионик у најмрачнијим временима.
Али његов излет по "косоварским" духовним традицијама остао је само на фразама о љубави, слози, јединству, превазилажењу разлика, суживоту хришћанства и ислама, храмовима као уточиштима без иједног конкретног детаља.
"Иако је 'Косово' претежно муслиманско, оно је мешавина верске различитости која постоји унутар његових граница где ислам, хришћанство и друге вере хармонично коегзистирају. Ислам, који углавном практикује албанска већина, вековима је био саставни део косовског идентитета. Исто тако, православна хришћанска заједница, пре свега српског порекла, има дубоке историјске корене у региону".
У те две реченице мајор Лесли спровео нас је кроз узбудљиво путовање кроз историју верских заједница на тзв. Косову. Нека личност, неки догађај, нека заједничка традиција или бар називи тих верских заједница које чине "јединствени мозаик духовних традиција" осим констатације да се ради о исламу и хришћанству - ничег од тога нема у надахнутом тексту мајора Леслија.
Из очигледних разлога: у стварности која изгледа није завредела да уђе у текст америчког капелана, таквих примера скоро да и нема. Јер баш би покварило тезу о храмовима као местима уточишта на Косову када би капелан констатовао да су монаси манастира Високи Дечани, који јесу пружали уточиште и Србима и Албанцима током сукоба на КиМ, у наше време од локалних Албанаца оптуживани за антиалбанске акције у том периоду. А што би тек било тешко уклопити у мозаик верске толеранције коцкицу са бројем оружаних напада на Дечане.
Или један тако ситан догађај какав је био мартовски погром 2004. године са све снимком рушења крста на цркви код Подујева и паљењем древних храмова СПЦ.
Једино иоле конкретно што се помиње у овом тексту јесте постојање "Међуверске иницијативе Косова" за коју се наводи да кроз дијалог представника различитих верских заједница и скупове промовише мир и толеранцију. Очекивало би се да је ту "институцију" у земљи представљеној као крајње побожној где "вера уједињује људе", а "духовност опстаје и у најмрачнијим временима" основала нека верска заједница макар се она звала и Ислам или Хришћанство, али не. "Међуверску иницијативу Косова" основао је приштински политичар Петрит Сељими, тада заменик министра спољних послова тзв. Косова - у недостатку верског ауторитета ове духовношћу прожете земље.
Зашто верског ауторитета нема, ни то није тешко одгонетнути: мајор Лесли у свом тексту све време пише о "косоварској духовности", оној која своје молитве упућује свевишњој Белој кући, а верске споменике подиже бившем америчком председнику Билу Клинтону.
С тим у вези, успео је мајор Лесли у оној горе цитираној реченици о вековима ислама и православним коренима да убије две муве једним ударцем: увреди и муслимане и православце. Ислам од пре неколико векова на простору Косова и Метохије сигурно није био "косовског идентитета", што може да потврди сваки Србин или Турчин који данас зна бар основне чињенице о Косовском боју 1389. године. Између осталих. "Косоварски идентитет" тада једноставно није ни постојао.
Такође, "православна хришћанска заједница" на КиМ није "претежно српског порекла" него готово искључиво српског порекла, осим што то није само заједница већ Српска православна црква стара више од осам векова. Уз ситан детаљ који је амерички капелан заборавио да помене - да јој је на Косову и Метохији, у Пећкој патријаршији, историјско седиште.
Но, у тексту у којем је главно светилиште "Свис дајамонд" хотел у Приштини где је својевремено одржана конференција "Међуверске иницијативе Косово" Пећкој патријаршији није ни место.
Док не опере свој историјски идентитет и постане једна од задужбина Ниманијевих, "косоварске" витешке лозе и племића коју су насилно присвојила дивљачка српска племена и преименовала их у Немањиће, за Пећаршију неће ни бити места у оваквим текстовима који домишљају духовност Косовара и њихову верску толеранцију.