Гледајући протесте прозападне опозиције незадовољене изборним резултатима, неко би могао помислити и да доживљава "дежа ви" будући да мало, мало, па се међу демонстрантима појаве поједини већ виђени и свима добро познати симболи, попут стилизоване песнице "Отпора" коју је присвојила група студената "Борба".
Песница којом је, ненасилним протестима који су се касније претварали у насилне, у великом делу света успостављана "демократија" по мери Запада, није, међутим "блиска" само Србима који се сећају петооктобарског периода, већ је добро, али не и по добру, познају и Руси.
Стилизовани приказ стиснуте шаке, врло сличне оној отпорашкој, као лого своје партије Синдикат користи и руски опозиционар Алексеј Наваљни који се налази у затвору у Сибиру.
Надлежни у Москви имају доказе да је Наваљни, кога је суд летос прогласио кривим за оснивање и финансирање екстремистичке организације и њених активности, преко различитих невладиних организација планирао спровођење обојене револуције, делујући, како су из московског тужилаштва саопштили, "у активној координацији и по наређењу различитих страних центара који спроводе деструктивне акције против Русије".
Наваљни се, наиме, у домовини истакао организујући демонстрације против председника Путина који је имао апсолутну подршку народа.
Његова метода прекрајања изборне воље Руса, како је признао и "Њујорк тајмс" у једном тексту из 2012. године "није нова тактика", истичући да је то заправо књишки пример ненасилних протеста из "Шарповог речника моћи и борбе" Американца Џина Шарпа.
Једноставније речено, све је то рађено по "Мустри за револуцију", која се промовише као "приручник" за спровођење обојених револуција некадашњег вође "Отпора" (данашњег КАНВАС-а) Срђе Поповића који је своје "песнице" умешао у рушење власти на свим меридијанима…
А све по инструкцијама свог духовног родитеља и учитеља поменутог Џина Шарпа чија је књига "198 метода ненасилног деловања", буквално била упутство за поступање током Наранџасте револуције.
Занимљиво је знати да је Шарп оснивач Института Алберт Ајнштајн, у коме је радио и пензионисани пуковник ЦИА Роберт Хелви. Хелви се, како се касније сазнало, почетком 2000. године у будимпештанском Хилтону састао са првом групом од 12 српских "регрута", који су били део "Отпора".
Да је иза Наваљног стајао Запад, како су Руси и тврдили, можда најбоље показује и чињеница да су западни медији једно време лицитирали како је Америци толико стало до овог "револуционара" да је спремна да у разговоре с Русијом о размени затвореника, укључи чак и преговоре о њему. Руси су, међутим, тада истакли да се о разменама затвореника не може дискутовати у америчким часописима.
И не само то, већ је Наваљнијева Фондација за борбу против корупције, како је то раније открио РТ, у тесним финансијским везама са другим руским опозиционаром, некадашњим тајкуном Михаилом Ходорковским чија је партија "Отворена Русија" позната по коришћењу метода ненасилне акције које је патентирао Шарп.
Запад је својевремено стајао и иза Поповићеве уметности обарања режима у Србији. Све се то, како су обнародовале "Викиликсове" депеше, дешавало за рачун Вашингтона.
Преписка приватне америчке обавештајне компаније "Стратфор" од 2007-2010. вођу Отпора Срђу Поповића означила је као "нашег српског револуционарног пријатеља", а за његову организацију "Отпор" навела да "обара диктаторе и аутократске режиме" који нису по вољи Вашингтона.
Кренуо је и затим извоз револуција, па је тако песница "ослобађала" свет – од Србије, преко Белорусије, Грузије, Египта, Малдива, Киргистана, и Украјине. Тешко је замислити да западни покровитељи обојених резолуција, који су са својим сарадницима покушавали да руше власти у непосредном руском суседству, нису покушали да своје пипке, можда баш преко Наваљног, пруже и до Москве како би и Русима "испоручили" демократију.
Шарпове и Поповићеве методе, нису упалиле у Русији, а тамошњи ненасилни протести никада још нису успели да прерасту у насилне. Ни у Белорусији покушај обојене револуције није био ефикаснији.
Обишавши свет, песница се, иако стилизована, вратила тамо где су је првобитно и "посадили – у Србији. "Отпор" је само у међувремену прерастао у "Борбу".
Метод је остао исти, онај из Шарпових и Поповићевих књига.
Међу незадовољним грађанима креира се слика непријатеља оличеног у тренутном режиму, затим одржавање "адреналина" и напетости путем друштвених мрежа, а онда и провоцирање полиције да употреби силу.
Актери су поново, као и у доба Петог октобра, студенти, а прозападни медији, управо њима ових дају улогу главних организатора ових протеста, иако је прилично јасно да је све кренуло од, такође, прозападних политичких партија.
"У случајевима када се напред, у први ред, истура омладина, то јест када се агитује међу студентима да се излази на тргове и да се организују протесне акције, то јест да се иде на барикаде, то је типична особеност обојене револуције. Зато што се најпре млади људи гурну под пендреке и водене топове полиције а онда се избаци парола 'бију нашу децу!'. То је типична техника", указао је професор на Универзитету Ломоносов Андреј Викторович Манојло, један од највећих стручњака за ову тему.
Остали су исти и финансијери – за рушење Милошевића новац су давали, између осталих и Фридом хаус, УСАИД, ИРИ, Сорош, Национални демократски институт (НЕД), па и Шарпов Институт Алберта Ајнштајна. Све ове фондације имају своје пријатеље и парнере и међу актуелним НВО које су подржале протесте и довеле у питање легитимитет избора.
Није дакле ни мистерија због чега се као илустрација протеста користи песница. Увек је једна те иста рука која у шаци држи стиснуте извршиоце обојених револуција – ни то се не мења.