Шта нам чува небо: Српска ПВО знатно јача него за време НАТО агресије (ФОТО)

У појединим медијима се 3. јануара појавила вест да је Србији испоручена друга од укупно четири поручене батерије система ПВО кинеске производње ФК-3. Према наводима домаћих и медија из региона, транспорт система обављен је из више летова, а овај пут је уместо кинеским, превоз обављен помоћу тешког транспортног авиона АН-124 у власништву компаније "Максимус ер карго“, из Уједињених Арапских Емирата.

Поменута летелица је први пут слетела на аеродром у Батајници 27. децембра, затим 30. децембра 2023. и другог јануар 2024. године. Министарство одбране се поводом овог догађаја и даље није огласило, што и не треба да чуди будући да испорука можда није у потпуности комплетирана.

Јачање противваздухопловне одбране је један од кључних делова процеса модернизације Војске Србије који траје готово деценију, имајући у виду чињеницу да је овај сегмент Оружаних снага у био запостављен чак 15 година након НАТО агресије. Због тога су се, до скоро, српски ракеташи у јединицама ПВО као и своје колеге за време бомбардовања СРЈ углавном ослањали на старе совјетске системе из шездесетих и седамдесетих година.

Чиме су располагале јединице ПВО у борби са НАТО?

Окосницу ракетног сегмента противваздухопловне одбране Војске Југославије (ВЈ) 1999. године су чинили совјетски системи кратког и средњег домета С-125 "нева" и 2К12 "куб-м". Када је у питању "нева" јединице ВЈ располагале су са 12 ракетних дивизиона, у склопу којих се налазило око 50 лансера (по четири у сваком дивизиону) са по четири ракете и још три резервна нишанска радара са станицама за вођење ракета.

За 78 дана агресије уништено је или онеспособљено седам дивизиона, па је након рата у употреби остало пет дивизиона и три резервне станице. Захваљујући поправкама и ремонту у наредним годинама, оспособљена су још три дивизиона, а даље набавке ових система није било.

Што се тиче самоходних система "куб-м", јединице опремљене овим наоружањем организоване су у пет ракетних пукова са по четири ракетне батерије (у свакој батерији се налази по четири лансирна возила за превоз, навођење и лансирање три ракете). Стога је ВЈ располагала са укупно 20 ракетних батерија и две резервне радарске станице за осматрање и навођење. Током бомбардовања уништено је или онеспособљено седам самоходних ракетних батерија, па је у употреби остало 13 батерија и две резервне станице.

Уз "неву" и "куб", ракеташи су користили и мобилне системе "стрела-1м" и "стрела 10", који се састоје од оклопних возила БРДМ-2, односно МТ-ЛБ наоружаних са два пара лансера ракета кратког домета из породице 9М31.

Поред набројаних средстава, тадашња Војска Југославије се у борби против вишеструко бројнијег и техонолошки напреднијег непријатеља ослањала и на многобројна оруђа трупне ПВО. Међу њима су мноштво лаких преносних ракетних система "стрела-2м", "шило" (домаћа верзија совјетске "игле"), као и чувени противавионски топови "бофорс" у калибру 40 мм и самоходна противавионска средства "прага" наоружана са два аутоматска топа у калибру 30 мм углавном коришћени за обарање беспилотних летелица и крстарећих ракета.

Након окончања НАТО агресије, није било никаквих промена и новитета, осим поправке и ремонта онеспособљених система, све до почетка процеса модернизације Оружаних снага који траје већ готово деценију. Захваљујући томе српска противваздухопловна одбрана је данас у знатно бољем стању него 1999. године.

Шта штити српско небо?

Готово сви набројани системи се и данас налазе у оперативној употреби или резерви Војске Србије, па тако јединице ПВО располажу са: пет батерија (20 лансера) С-125 "нева" (+1 у резерви), модернизованих на стандард М1Т, прилагођен за преживљавање и дејство у условима снажног електронског ометања и превласти противника у ваздушном простору; 12 батерија система 2К12 "куб" који се тренутно модернизују на стандард СМ; преосталим "стрелама" 1М, 10 и 2М, "иглама" и самоходним, односно стационираним противавионским топовима.

Са друге стране, у склопу модернизације српска војска је током протекле деценије набавила низ нових страних и један домаћи систем. Пре свега, са Москвом је договорена испорука три батерије артиљеријско-ракетног система ПВО кратког и средњег домета "панцир", од којих је једна са верзијама С1 испоручена 2020. године, док преостале две са верзијама С1М нису испоручене услед међународних санкција уведених Руској Федерацији.

"Панцир" је самоходни систем наоружан лансерима ракета земља-ваздух и са два аутоматска топа у калибру 30 мм, а његова примарна намена јесте одбрана већих комплекса ПВО и кључних војних објеката. Стога постоји опција да "панцири" српске војске послуже као заштита горепоменутим кинеским системима ФК-3, наравно уколико испорука руских средстава буде комплетирана, јер већ са другом батеријом број лансирних возила једног и другог система је једнак (по шест).

ФК-3 је без сумње најспособнији систем у употреби Војске Србије, домета по даљини 100 км, по висини 27 км и у плану је да буде формиран један дивизион, састављен од четири батерије, односно 12 лансирних и четири радарске станице.

Поред Кине и Русије, Србија је свој арсенал опремила и средствима француске производње, па тако ПВО данас располаже ракетним системима "мистрал 3", као и радарима компаније "талес". Што се тиче домаће производње, највеће појачање за сада представљају пет батерија противавионског самоходног артиљеријско-ракетног система, ПАСАРС-16 уведених у оперативну употребу у периоду од 2020. до краја 2023. године.

Сегмент противваздухопловне одбране Војске Србије знатно јачи и модернији него што је био 1999. и у годинама након агресије, као и да је процес модернизације дао одличне резултате. Ипак остаје питање када и да ли ће преостали "панцири" бити испоручени услед сложених геополотичких околности, као и да ли се већ ради на некој алтернативи, будући да Кина располаже сличним системима попут ФК-1000 и ФК-2000.

Такође, очекује се и покретање производње неког од нових система представљених током сајма "Партнер 2023", попут унапређеног ПАСАРС-а, али о томе за сада нема довољно поузданих података.