Највећа медијска превара 20. века: Две и по деценије случаја Рачак

Американац Вилијам Вокер, у том тренутку шеф Верификационе мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, комотно је на данашњи дан пре две и по деценије, 15. јануара 1999. године, могао шефовима на Западу да јави да је задатак због ког је дошао на КиМ "извршен". Он и његови налогодавци добили су тог дана оно што су упорно недељама и месецима раније тражили – непосредан повод за бомбардовање Савезне републике Југославије. Повод заснован на читавом сплету лажи, конструкција, наводних "доказа" без икаквог основа.

Вокер је тог јутра, снимљен у једној јарузи у Рачку поред тела убијених Албанаца, телефонирао генералу Веслију Кларку, тадашњем команданту НАТО-а за Европу. Пред мноштвом камера албанских и страних новинара, Вокер је Кларку театрално саопштио да је оно што се догодило претходне ноћи – "масакр".  

"Ово је масакр. Стојим овде. Могу да видим тела", говорио је узбуђени Вокер у слушалицу сателитског телефона.  

Претходно, припадници ОВК су приказали пристиглим новинарима јаругу у којој су могли да сниме беживотна тела у цивилној одећи, постављена на сваких 10 до 15 метара, у близини и гомилу на којој је било више лешева.

У селу Рачак, близу градића Штимље на Косову и Метохији, у ноћи између 14. и 15. јануара 1999. године, а после претходних извештаја да су у селу јаке снаге тзв. Ослободилачке војске Косова, после низа напада на припаднике српске полиције који су иницирани из овог села, почео је сукоб снага безбедности Републике Србије и терориста ОВК.

Ујутру, 15. јанура, у селу су "нађена" тела 45 Албанаца, истовремено, уследила је оптужба, на којој је посебно инсистирао Вокер, да се, уствари, ради о "масакру недужних цивила" за чије су убиство оптужене српске снаге безбедности.  

Истражни судија Даница Маринковић, којој наредних три дана просто није било дозвољено да уђе у Рачак, више пута је у последњих две и по деценије поновила да су изјаве Вокера да се у Рачку догодио "масакр цивила, ратни злочин" – лаж, и да је "истина од самог почетка била позната свима, па и онима који су донели одлуку о бомбардовање СР Југославије" директно користећи Рачак као непосредни повод. 

"Истина коју сам ја тада утврдила као истражни судија, стоји и данас, а то је да у Рачку није било никаквог масакра цивила, већ да је то била легитимна акција српске полиције над терористима тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК)", рекла је судија Маринковићева за Танјуг.

Вилијем Вокер, наравно, није сачекао извештај надлежних правосудних органа СР Југославије ни тима судије Маринковић, већ је одмах изнео своју верзију догађаја.

Судија Маринковић у међувремену је више пута поновила да њој и истражном тиму ни 15. ни 16. ни 17. јануара није било дозвољено да уђу у село, да су им претили странци, да је приликом неких од покушаја истражног тима да уђу у Рачак на њу и истражитеље пуцано.

Тек 18. јануара успели су да уђу у село, пронашли су кућу у којој је био штаб УЧК, у кући је било и униформи са ознакама те организације, хране, спискове са именима војника.

"Све су то докази које смо предочили и у Хагу, где сам сведочила као сведок одбране бившег председника СРЈ Слободана Милошевића. Изнела сам доказе, истину коју сам утврдила, оно што сам непосредно као истражни судија видела на терену и на лицу места и Рачак је отпао из оптужнице. То је велики успех и победа наше државе", оценила је Маринковићева у једној од изјава додајући да је "Хашки трибунал прихватио истину да није било масакра у Рачку".

Државни тим истражитеља тада је дошао и до непобитних доказа, а према њима готово сви од 37 идентификованих лица у Рачку и троје неидентификованих користили су оружје, односно "парафинска рукавица" код ових лица дала је позитиван резултат. Међу страдалима била је и једна женска особа, ћерка заповедника ОВК која је била један од учесника борби у Рачку у ноћи 14. на 15. и 15. ујутру. Истрага српских органа тада је, поред осталог,  потврдила да је већина убијених на себи имала вишеслојну одећу, војничке цокуле.

Са судијом Маринковић током обављања истражних радњи у Рачку била су сво време и тројица припадника ОЕБС-а, двојица Американаца и један Италијан "којима је било јасно о чему је ту реч".

Истрази се тада прикључио и тим патолога из Финске, који је предводила др Хелена Ранта. Овај тим тада је оспорио методе "парафинске рукавице" које су користили српски истражитељи и оценио да су те методе "застареле". Ранта је 17. марта, недељу дана пре почетка бомбардовања СР Југославије, на конференцији за медије у Приштини, говорећи о Рачку, рекла да се ради о "злочину против човечности", дала тумачење да се ради о "ненаоружаним цивилима", јер, они "у џеповима нису имали муницију".

Тек касније, Ранта је објавила другачију "истину", написала књигу о овом догађају, причала како је Вокер "вршио притисак на њу приликом писања извештаја" а изразила је и мишљење да је Вокер очекивао да она "подржи његову интерпретацију догађаја". Поред овог, Вокер је, сведочила је касније Ранта, инсистирао да се у извештају користи реч "масакр", а, поред осталог појавила се и прича да је једном приликом оловком гађао Ранту, незадовољан њеним "професионалним приступом". У аутобиографији Ранта је даље писала да јој је Вокер на душу ставио и да у извештају није користила довољно "убедљив језик", којим би описала наводни злочин Срба.

Такође касније, Ранта је пред камерама показала оригиналан извештај из Рачка, у коме је закључено да тела припадају борцима ОВК, а не албанским цивилима.

Пуковник полиције Богољуб Јанићијевић, који је био задужен за операцију Рачак у својој књизи "Рачак – потпуна истина" и у којој је систематизовао мноштво доказа да у овом албанском селу није почињен никакав масакр цивила, наводи да је "разлог да се одабере баш Рачак за планирани 'масакр' потпуно јасан".

"Рачак је био велико албанско село, из ког су терористи истерали скоро све становнике. Сем оних који су им били неопходни. Село је удаљено око 300 метара од магистралног пута, скоро спојено са седиштем општине Штимље, у којој је била полицијска станица. Од априла 1998. јаче терористичке снаге УЧК биле су концентрисане на том подручју, па су се после својих напада повлачили у Рачак и околна села, где су имали залеђину Језерачке планине и после терористичких напада оне су им служиле за скривање и избегавање полицијских потера. Близина комуникација је омогућила верификаторима свакодневне обиласке терористичких јединица, састанке са њиховом командом, договоре и пружање свих врста помоћи, од пружања информација до довођења инструктора за обуку терориста и доношење савременог наоружања које су терористи користили у нападима на полицију и Војску Југославије. Верификатори ОЕБС-а, америчка дипломатска мисија КДОМ и све међународне организације 'хуманитарног' карактера су из терористичких база па и из Малопољца, Петрова и Рачка одвозили својим возилима на лечење рањене и болесне терористе. Село Рачак је било скоро без цивилног становништва, када га је српска полиција опколила са намером да похапси убице-терористе и неутралише велико терористичко језгро", стоји поред осталог, у књизи Јанићијевића.

Дугогодишњи професор и декан Медицинског факултета Универзитета у Нишу и вишегодишњи директор нишког Завода за судску медицину, проф. др Вујадин Оташевић, који је преминуо пре неколико година, добар део живота посветио је напорима да разоткрије лажи о наводном масакру цивила у Рачку.  

"Средином јануара те 1999. сви светски медији као по команди прекинули су емитовање својих програма и из минута у минут објављивали 'да су у селу Рачак, на Косову и Метохији, српске снаге безбедности извршиле у свету незапамћени масакр над невиним и недужним цивилима албанске националности' и да су поубијани сви житељи – невина деца, ненаоружане жене и старци и да је извршен невиђен злочин у цивилизованом свету". То је била лаж планетарних размера, исфабрикована неистина и толико прозирна режија светских моћника, која је по наредбама и налозима у непрекидној медијској кампањи морала да надвлада истину", рекао је својевремено професор Оташевић за "Политку".

Професор Оташевић који је са колегама из више европских земаља био члан посебне комисије патолога формиране поводом случаја Рачак а који је предводила Хелана Ранта, до смрти је упорно тврдио да је "Рачак највећа медијска превара 20. века".

"Утврдили смо сви из екипе форензичара који смо заједно радили на Косову и Метохији, да у Рачку нису страдали албански цивили, већ припадници такозване ОВК, али и да је Вилијам Вокер наручио аферу 'Рачак'. Знали смо да су сви налази стручњака под притиском Вокера монтирани само из једног разлога – да се те зиме 1999. године неосновано оптуже српске безбедносне снаге и касније нападне наша земља", говорио је Оташевић.

Професор је испричао да су се патолози из екипе Хелене Ранте, још у време док су радили у Рачку али и касније у Приштини на обдукцији посмртних остатака пронађених у селу код Штимља, чудили да Хелена Ранта није смогла снаге и није успела да се одупре Вокеру који је недавно од приштинских власти добио 70.000 евра да напише књигу о Рачку.

"Цео извештај писала је под његовим надзором и диктату, али и страховитим притиском Министарства иностраних послова Финске. Била је уплашена, што није могла да сакрије, али није имала храбрости да стане на позицију налаза целокупне комисије форензичара. Сви смо знали да ће се колегиница Хелен Ранка једнога дана покајати, што се на крају и догодило", испричао је професор Оташевић.

Два месеца и који дан касније, марта 1999. случај Рачак добио је епилог. Директно је искоришћен као повод за бомбардовање Србије од стране НАТО, а у 78 дана колико су падале бомбе на Србију убијене су хиљаде људи, тешко оштећени објекти инфраструктуре, школе, болнице, медијске куће.

Случај Рачак био је део хашке оптужнице против неколико високих званичника Савезне Републике Југославије, као и против Слободана Милошевића, али је тужилац одустао од тог дела оптужнице.

Милошевић је преминуо, а у процесима против Николе Шаиновића, Милана Милутиновића и генерала Војске СРЈ – Хаг је одустао од Рачка.