Милан Милошевић у "Релативизацији": Новинари НИН-а су се супротстављали и Централном комитету

Гост Љиљане Смајловић у 61. епизоди емисије "Релативизација" је Милан Милошевић, новинар и уредник недељника "Време" и бивши новинар и уредник НИН-а, који говори о новинарским почецима и о златним годинама недељника НИН.

Каријеру је започео 1973. у НИН-у за који је Славко Ћурувија говорио да је већа вероватноћа да појединац буде жртва терористичког напада него да постане новинар тог недељника, подсећа Љиљана Смајловић. 

Милошевић, који није завршио факултет, прича да је перманентно образовање прошао управо у НИН-у, у који га је позвао проф. Сергеј Лукач. 

"Лукач је аутор њузмагазинског концепта, који је настао 1923. године, када су два студента Унивезитета Јејл одлучила да праве врсту вести стављања у контекст и синтезе вести које се губе и које су разбацане током недеље. Достизао је тираж од 1.600.000 примерака у Средњој Америци и утицао на квалитет америчке штампе", сећа се Милошевић.

Фране Барбиери је ангажовао Сергеја Лукача да направе њузмагазинску форму, која је подразумевала не само синтезу догађаја него и продубљивање са социолошке и економске димензије.

"То је могао да уради Сергеј Лукач, као свестрана личност", тврди Милошевић и додаје да је у то време "Шпигл" развио такву форму писања.

Епизода: Амерички преводилац

Љиљана Смајловић подсећа и на епизоду када је амерички преводилац радио за НИН, што је изазвало пометњу у Централном комитету, па је Милован Ђилас недељник назвао листом америчке амбасаде.

"Тада је рекао да је НИН објективно лист америчке амбасаде али и наш најбољи опозициони лист", сећа се гост "Релативизације". 

Говорећи о интервенцијама Централног комитета, Милошевић потврђује да их је било. 

"Често је било повода за реакцију, попут неке грешке, али се нису хватали за сваку ситницу. Савез комуниста је подржавао критике НИН-а, али то су биле критике без решења. Било је и драматичнијих ситуација попут оне на крају мандата Драгана Марковића. Тито је још био жив, када је упућена критика", присећа се Милошевић и додаје да је чак и у Титово време редакција успевала да се успротиви захтеву за сменом новинара, гајећи константно самосвест шта и ко им је потребан.

Прича како је, када је писано о одређеној теми за једну њузмагазинску причу, попут трагедије у руднику у Алексинцу, учествовала екипа од десетак нивоа. Почевши од дописника до новинара у редакцији који склапа читаву конструкцију текста.

"Тадашње редакције то нису имале, тај збир људи. Данас су новинари можда образованији, можда чак и пожртвованији него пре. Већина редакција има слабе ресурсе, далеко мање него што је имала 'Политика'. Она је имала документацију читав један спрат. Кажу да је негде потонула", указује Милошевић, говорећи о тадашњем тренду у новинарству.

Чувари информационих капија

Говорећи о новинарству некад, Љиљана Смаjловић истиче да су новинари били чувари информационих капија и пита се да ли су тада новинари били бољи него што су данас? Милошевић сматра да је тадашње новинарство тачније одражавало живот и да је чак мање било оптерећено политиком.

"Није било оне политике коју најбоље описује Домановић, између 'Мртвог мора', 'Страдије' или 'Данге'. Шта се данас догађа са генерацијом Зед, психолошки, социјално... остаје државна тајна. Не само да новине данас немају ресурсе да то осветле, него многи институту, попут социолошког или Института за друштвене науке који је био први у југоисточној Европи по истраживању јавног мњења, замењени су неким ад хок група са циљаним пројектима. То су симулације неког рада. Чини ми се да су данас амбиције мање", оцењује Милошевић и додаје да је пољуљан кредибилитет многих медијских кућа.

Према његовим речима, "Њујорк тајмс" му је био релевантан извор информација, али данас влада права ентропија у погледу тражења избора медија.

Подсећа на случај измишљене приче новинара "Шпигла" на мексичкој граници, указујући како се проверавају чињенице са терена, јер се репортер не може заменити ни са чим, а посебно не проверавањем чињеница на Википедији.

Шта читаоци мисле

Љиљана Смајловић каже да медији данас емитују оно што њихови читаоци и гледаоци желе да чују, да је реч о идеолошки монолитним редакцијама које тачно знају коме се обраћају и говоре што та публика жели да чује.

"Ми смо могли да одлучимо шта ће наша публика да мисли", каже Смајловић.

"Јавни медији нису погодни за вођење политике, зато што је суштина медија еуфорија, егзалтација и претеривање, а за вођење политике потребна је рационална оријентација. Њузмагазинска форма донекле ублажава ову ману новинарства. Данас имамо повике на таблоиде, а није сигурно да ли читалац жели да чује само истину или да задовољи своје воајерске и некрофилне пориве", сматра гост Љиљане Смајловић.

После НИН-а Милошевић је каријеру наставио у недељнику "Време", као оснивач, када је имао неслагања са власником и адвокатом Срђом Поповићем око оснивачких права и цензуре за време бомбардовања.

"Проблем је што овде влада мишљење да је власник медија попут власника текстилне фабрике. Не могу се новине правити против новинара", поручује Милошевић.

О вештачкој интелигенцији

Говорећи о употреби вештачке интелигенције, Милошевић каже да је користи и да су учесници самита у Давосу можда мало претерали са упозорењима на њу, али сугерише да живимо у опасном времену и да све помало подсећа на Орвела јер нас свуда снимају камере за препознавање лица.

"Обичан читалац који користи вештачку интелигенцију мора да има неку тачку ослонца, поверења, што би могао да буде новинар. Зато је криза медија важна, не као четврти стуб власти, али да буду репер поверења на нивоу елементарних чињеница", оцењује новинар Милан Милошевић.

Говорећи о изворима у новинарству којима верује, каже да је то амерички новинар Симор Херш, чији су извори, као каже, веома често откривали шта ће се заиста десити у свету.