Србија и Балкан
Шта је убило војводу Петра Бојовића: Позна старост, бахатост победника, или комунистичке батине
На Богојављење 1945. године у 87. години умро је последњи од четворице српских војвода из Првог светског рата, Петар Бојовић, највероватније од последица комунистичке репресије
Уз информацију да је војвода Петар Бојовић сахрањен на београдском Новом гробљу на парцели 6, гробница 68-II, на сајту ЈКП Погребне услуге у његовој краткој биографији наводи се и да је "ослободилац Београда 1918. године, Петар Бојовић претучен од стране партизана и од последица преминуо 19. јануара 1945. године".
Уз Радомира Путника, Степу Степановића и Живојина Мишића, Петар Бојовић био је један од само четворице српских генерала који су носили титулу војводе и једини живи српски војвода у време Другог светског рата, додуше тада већ у дубокој старости.
Славни ратник блиставе војничке каријере, један од хероја Првог светског рата, начелника штаба Врховне команде 1916. године и начелник Генералштаба 1921, умро је у 87. години на Богојављење 1945. године. Сахрањен је уз општи мук тадашње медијске јавности, у уском кругу породице, без војних почасти, а узрок његове смрти званично је била обострана упала плућа.
Историчар Немања Девић каже за РТ Балкан да данас немамо поуздане доказе да су партизани тукли војводу Бојовића, али истиче да га свакако сматра жртвом комунистичке репресије и да његова смрт вероватно јесте имала везе са третманом којим су га подвргле нове власти.
Наш саговорник подсећа да се војвода Бојовић 1921. године повукао из активне војне службе, а да је реактивиран 1941. године.
"Део бивших истакнутих старешина у новој ратној опасности били су активирани, позвани да примене своја знања и искуства у одбрани отаџбине. Међутим, војвода Бојовић, с обзиром на поодмаклу животну доб, није узео истакнуту улогу у ратним дешавањима", објашњава Девић.
Читав рат био је у свом дому, делимично и у конфинацији, а након ослобођења Београда у октобру 1944. године, у новембру је ислеђиван неколико дана у затвору Озне, а партизани су вршили преметачине у његовој кући.
Девић напомиње да је важан контекст у којем се све дешавало за тумачење последњих недеља живота српског војводе и односа нових власти према њему.
"Војвода Петар Бојовић 1942. упутио је писмо подршке генералу Дражи Михаиловићу, његов син, Добросав Бојовић, био је официр илегалног покрета генерала Михаиловића у окупираном Београду. А близак рођак војводе Бојовића, мајор Драгутин Бојовић предратни ваздухопловни официр, такође је био официр покрета генерала Михаиловића, командант Космајског корпуса који је деловао у залеђу Београда", напомиње Девић.
Он додаје да је Озна на терет војводи Бојовићу ставила сарадњу са непријатељским организацијама током окупације.
"Не знамо поуздано кроз какву физичку и психичку тортуру је он прошао током тих неколико дана боравка у Озни. Мислим да се ради о пренаглашавању чињенице да су га скојевци тукли, за тако нешто немамо поузданих поготову не документарних доказа. Међутим, он је дефинитивно био приликом хапшења понижен и виђен као народни непријатељ. Његова сабља ослободиоца Београда, као један део личних ствари, нестала је приликом преметачина Озне у његовој кући", каже Девић.
Војвода Бојовић је у 87. години представљен као народни непријатељ, синовца су му стрељали комунисти, а сина ухапсили и касније осудили на дугогодишњу робију у Сремској Митровици.
"Све то треба узети у обзир у тумачењу његове смрти. Не треба пренаглашавати да је био и тучен, јер за то немамо доказа, али и људима који негирају однос нових ослободилаца према њему треба рећи да бити жртва једног режима не значи само бити изведен пред стрељачки строј. Жртва режима значи и када будете проглашени да сте изгубили своје ратове, када се неко на недостојан начин према вама односи, када вас хапси у тим годинама старости, држи у затвору данима", истиче Девић.
Он напомиње да је смрт од упале плућа апсолутно могла да буде последица боравка у затвору Озне, иако је незахвално говорити шта је примарни узрок смрти човека од 87 година.
"Преметачина је била у новембру 1944, а новембар је месец када је војвода Бојовић ослободио Београд у Првом светском рату. То је додатна симболика: више се не слави његово ослобођење Београда, него неко друго ослобођење, а њему истог месеца неколико деценија касније партизанске снаге упадају у кућу и врше преметачину", наглашава Девић.
Он истиче да сам чин његове сахране, избацивање његове биографије из једног кола биографске едиције о војводама српске војске из Првог светског рата додатно говори о томе да је према њему Комунистичка партија Југославије заузела непријатељски став.
"Тек деведесетих година војвода Бојовић је у потпуности, у историјском смислу, рехабилитован. Данас историјске чињенице о њему говоре да јесте био подвргнут репресији, био је хапшен, третиран као народни непријатељ и то већ довољно говори о природи тог режима и његовом односу према тековинама Првог светског рата и историјској мисији војводе Бојовића", закључује Девић.
