"Јаки чине оно што могу, а слаби трпе оно што морају", написао је грчки генерал и историчар Тукидид пре скоро 2.500 година.
Та изрека није била ништа мање актуелна ни на данашњи дан 1999. године, када су у дворцу Рамбује у околини Париза започели "преговори" између СР Југославије и представника косовских Албанаца, који је требало да окончају оружани сукоб у јужној српској покрајини.
Посредовање између две стране спроводио је НАТО, а већ на самом почетку постало је јасно да заправо није реч ни о каквим преговорима. Напротив, "споразум" је био ултиматум упућен пре свега југословенској делегацији.
У питању није била чак ни понуда "узми или остави", како је то описала сама америчка државна секретарка Мадлен Олбрајт. Формула је била – "потпиши или буди бомбардован".
Предлог из Рамбујеа у западним медијима је представљан као компромисно решење, у ком би се обе стране одрекле својих максималистичких захтева, због чега би страна која га одбије била представљена као неконструктивна.
Ипак, ситуација је била потпуно супротна. Косовски Албанци заправо су добили све што су желели (чак и ако су на испуњење појединих захтева морали да сачекају неколико година), док се од СРЈ очекивало да прихвати окупацију.
Шта се заправо налазило у предлогу споразума?
Чак и летимичан поглед на текст предлога споразума довољан је како би се увидело да је реч о споразуму који ниједна суверена и независна држава не би могла да прихвати.
Наиме, у њему је прописано да би Косово добило институције налик на оне које имају државе, као и да српске и југословенске власти не би могле да утичу на доношење закона у покрајини.
Иако би КиМ дефакто остао део СРЈ, споразумом је било предвиђено да ће након три године бити сазван међународни скуп на ком ће бити одређен механизам за коначно решење косовског питања "у складу са вољом народа" – не целог народа Србије или Југославије, већ само становништва КиМ, на ком доминирају Албанци. Другим речима, у питању је једва скривена најава "одложене" али потпуне независности јужне српске покрајине.
Споразум је предвиђао и да би НАТО трупе имале потпуну слободу кретања на територији читаве СРЈ, као и да за употребу југословенских путева, пруга, авиона и лука не би плаћали никакву накнаду. НАТО трупе би такође имале имунитет од било каквог правног гоњења.
За крај, стране потписнице (Југославија и "Косово") биле би обавезане да, у случају захтева НАТО-а, "предају све телекомуникационе услуге, укључујући и услуге емитовања потребне за спровођење операција, како то НАТО буде одредио".
Проблематичне одредбе споразума налазиле су се у тзв. Анексу Б, за који нико осим Американаца није ни знао.
Амерички преговарач, а садашњи амерички амбасадор у Србији Кристофер Хил и аустријски дипломата Волфганг Петрич инсистирали су на Анексу Б, док је руски преговарач Борис Мајорски одбио да о анексу расправља и одбио је да присуствује тренутку када косметски Албанци потписују "мировни" споразум.
Реч је, дакле, о нескривеном захтеву Југославији да прихвати окупацију не само своје територије, већ и медијског простора, који би се нашао под директном контролом НАТО-а.
Споразум који је писан да би био одбијен
Већ је на самом почетку било јасно да преговори у Рамбујеу заправо нису никакви преговори, већ најобичнија симулација, која је за циљ имала да оправда каснију агресију на СРЈ, док би Београд био представљен као "неконструктивна страна".
Како су у својој књизи "Прљава победа" писали Иво Далдер и Мајкл О'Ханлон, један близак сарадник државне секретарке Мадлен Олбрајт је изјавио да је једина сврха Рамбујеа била "да се рат започне и да се придобију Европљани".
"Споразум у Рамбујеу је, заправо, био објава рата замаскирана као мировни споразум", писао је некадашњи амерички дипломата и професор на Шрајнер универзитету у Тексасу Роналд Хачет. Сличног мишљења је и некадашњи дипломата у Стејт департменту Џорџ Кини, који је, цитирајући свој разговор са неименованим високим америчким званичником из маја 1999, писао да је Вашингтон "намерно поставио превисоке услове, како Срби не би могли да их прихвате".
Са њима се сложио и један од најпознатијих дипломата 20. века, некадашњи државни секретар Хенри Кисинџер, који је текст из Рамбујеа, којим се Србија позива да прими НАТО трупе широм Југославије, назвао "провокацијом и изговором за почетак бомбардовања".
Аустралијски историчар Кристофер Кларк Рамбује је упоредио са аустроугарским ултиматумом из јула 1914, наводећи да је он био "благ" у поређењу са оним што је НАТО тражио од Југославије.