За период од фебруара 1804. до 1835. године историчари кажу да представља "Српску револуцију" (Леополд Ранке). Јер, током бурних година с почетка 19. века на светску позорницу изашао је један мали народ и, рекло би се, муњевито и готово ни из чега створио државу.
А да парадокс буде већи, управо за владавине кнеза Милоша Обреновића и у време његове највеће аутократије и одбијања да ограничи и дели власт (говорио је: "Јесам ли ја господар, зар не могу да радим шта хоћу?") донет је први Устав Србије, који је, поред тога што је поставио темеље правног поретка тадашње Србије, по свом либералном карактеру био један од најмодернијих у Европи.
Претходних неколико нижих аката, као и два хатишерифа 1830. и 1833. године, којима је учвршћена власт, уједно су показали потребу за потпунијом правном основом, која би ограничила апсолутну власт кнеза Милоша. Али, због његовог оклевања и одлагања за испуњењем овог захтева, избила је буна предвођена Милетом Радојковићем, позната као Милетина буна, и тако убрзала овај процес.
За творца Устава изабран је кнежев секретар Димитрије Давидовић, иначе новинар, политичар и дипломата, један од оснивача првих српских дневних новина, "Новина сербских". Он је у веома кратком периоду (три недеље) написао устав "по мери кнеза и народа", по угледу на француски устав из 1791. и уставне повеље од 1814. и 1830. и белгијски устав од 1831. године. Давидовић је сковао и нови термин устав који је заменио дотадашњу туђицу конштитуција. Он је овај појам повезао с глаголом - уставити, да се једним нарочитим законом зауздава врховна власт.
На Сретење, 2. фебруара 1835. године, по новом календару 15. фебруара, на кнежевим ливадама у Крагујевцу и уз присуство две и по хиљаде учесника и 10.000 знатижељног света донесен је свечано устав, након чега је кнез понет од масе света на рукама. У народу је овај устав изузетно добро примљен, а "Новине сербске" су писале да је кнез потписао "срећу Србије".
Њиме је предвиђено да власт буде практично подељена на врховног владара, у то време кнеза, затим на Државни совјет, што би се могло поистоветити са данашњом владом и на Народну скупштину. Међутим, у уставу је било предвиђено да кнез и Државни савет буду органи законодавне и извршне власти, односно Државни савет је имао утицаја и у судској власти, као суд трећег и последњег степена (члан 78). Народна скупштина била је предвиђена као орган саветодавног карактера, будући да није добила учешће у законодавној власти.
Текст устава чинило је 14 глава и 142 члана. Садржао је одредбе о организацији власти и о правима грађана. У Сретењском уставу су посебно место имале одредбе које истичу спољашње атрибуте државне самосталности Србије који су били у супротности са њеним вазалним статусом: о застави ("отворено црвена, бела и челикасто-угасита") и грбу (крст на црвеном пољу и "огњилима" на сваком краку крста).
Поред тога што су њиме укинути феудални и ропски односи, његова посебност која га издваја од многих и ставља у ранг најмодернијих устава тог доба, јесте глава 11, названа "Обштенародна права Србина".
Њом су гарантована политичка и лична права грађана и грађанске слободе, чије су вредности препознате из француске и белгијске уставности. То су: слобода кретања и настањивања, право на избор занимања, неповредивост стана, неприкосновеност личности, равноправност свих грађана, без обзира на националну и верску припадност, право на законито суђење... Занимљиво је да је у члану 118 било наведено да свако ко би дошао на тле Кнежевине, постаје слободан човек, без обзира да ли је у земљи из које долази био роб или не.
Историја бележи да је овај либералан устав убрзо изазвао протесте у Русији и Турској царевини, које нису ни имале своје уставе. Највеће европске империје Русија, Турска, Аустрија, Пруска, као и многе мање земље, у то доба, још немају уставе, нити их у догледно време доносе.
Један од главних проблема је представљала и застава која је имала исте боје као и француска. Руски посланик у Цариграду Бутењев је изјавио да је "Србија у бездан пропала због француско-швајцарске конституције", а члан Порте за инострана дела назвао га "заразителном конституцијом". Аустријски посланик на Порти га у једном писму кнезу Метерниху означава као једну од највећих заблуда овога века. Све ове три силе су се сложиле да је устав републикански и револуционаран и против њиховог феудалног поретка.
Под њиховим притиском устав је већ у марту стављен ван снаге, тако да је на снази био свега 14 дана од дана доношења, док је де јуре важио укупно 55 дана. Убрзо је замењен Турским уставом, наметнутим 1838. године.
Ипак, и данас се сматра једним од најдемократскијих и најлибералнијих устава, како свог доба, тако и у историји Срба и бивше Југославије.