Србија и Балкан
Да ли Западни Балкан може да производи муницију за Украјину?
Интересантно је да Зеленски упркос помоћи коју му пружају неке од највећих светских компанија за производњу наоружања, укључујући америчке гиганте попут "Локид мартина" и "Нортроп грамана", сада жели да покрене заједничку производњу са земљама чија војна индустрија или не постоји или производи веома скроман асортиман војне опреме
Током Регионалног самита о Плану раста за Западни Балкан и економском приближавању, који се 28. и 29. фебруара одржао у Тирани, председник Украјине Владимир Зеленски позвао је лидере балканских држава да заједно производе наоружање и организују форум одбрамбене индустрије у Кијеву или једној од балканских престоница.
Украјински председник се захвалио за досадашњу политичку, хуманитарну и војну подршку коју су му пружиле поједине државе Западног Балкана и Молдавија, те нагласио да "иако у Украјини послује 500 одбрамбених компанија то није довољно да се победи Владимир Путин".
Интересантно је да Зеленски упркос помоћи коју му пружају неке од највећих светских компанија за производњу наоружања и војне опреме, укључујући америчке гиганте попут "Локид мартина" и "Нортроп грамана", сада жели да покрене заједничку производњу са земљама чија војна индустрија, осим наравно Србије, или не постоји или производи веома скроман асортиман војне опреме.
Албанија и Хрватска – све што Украјини није неопходно
Држава домаћин самита има војну индустрију са веома малим капацитетима, па тако њену окосницу чини предузеће МЕИЦО (Military Export Import Company) - задужено за "управљање" преосталим залихама војне опреме наслеђене из периода сарадње са Совјетским Савезом и касније продају вишка наоружања другим државама ради остваривања прихода за албанску државу.
Осим МЕИЦО-а, у Албанији постоји још неколико компанија одбрамбеног секотра, међу којима су најпознатије: "КМ Полићан - бави се производњом муниције за пиштоље у калибру 9 мм, а некада је производила минобацачку муницију, гранате, мине и муницију за наоружање у калибру 12,7 и 14,5 мм; "УМ Грамш" - ова компанија се бавила производњом пушака у калибру 7,62х39 мм; "УЛП МЕДЕЦИНЕ" - бави се производњом динамита и експлозивних направа.
Са друге стране, Хрватска има знатно већи број компанија, око 50, које се баве производњом различитих средстава за потребе оружаних снага, а неке од највећих су:
"Ђуро Ђаковић" – компанија позната по томе што је током постојања СФРЈ учествовала у производњи основног борбеног тенка М-84, а која се и данас, између осталог, бави одржавањем и модернизацијом борбених возила попут финске "патрие" и преосталих М-84; "ДОК-ИНГ" – компанија задужена за производњу вишенаменских беспосадних платформи, возила и роботизованих система, примарно намењених за разминирање; и "ХС Продукт" – компанија која се бави производњом пешадијског наоружања.
Што се тиче остатка, односно већег дела компанија, оне се углавном баве бродоградњом, израдом личне заштитне опреме, електронских и других компоненти.
Дакле као и у случају Албаније, ниједна компанија хрватске одбрамбене индустрије нема капацитете за производњу артиљеријске и ракетне муниције (која је Украјини тренутну најпотребнија), оклопних возила, дронова, авиона, хеликоптера и наоружања већег калибра.
Стога се једини значајнији вид подршке коју су Хрвати послали својој украјинској браћи огледа у поменутим платформама за разминирање, компаније "ДОК-ИНГ".
Босна и Херцеговина последња европска сламка спаса за Украјину?
Будући да Црна Гора и Македонија имају капацитете само за производњу пешадијског наоружања, потоња и за мању количину ручних ракетних бацача попут "зоље", "осе" и "стршљена", а да одбрамбена индустрија тзв. Косова не постоји, док је молдавска способна само за одржавање постојећих средстава, као последња могућа опција остаје БиХ.
Наиме, Босна и Херцеговина захваљујући наследству из СФРЈ и даље располаже великим бројем фабрика и погона за производњу разноврсног наоружања и војне опреме.
Од 16 компанија, не рачунајући мањи број из Републике Српске, за Украјину би најзначајнија била сарадња са "ПРЕТИС ДД" из Вогошће која се бави производњом: минобацачке муниције у калибрима од 60 до 120 мм, пројектила за топове у калибру 76 и 90 мм, артиљеријских граната за топове и хаубице у калибру 105, 122, 130, 152 и 155 мм, затим ракетне муниције у калибру 122 мм, 128 мм и 262 мм.
Поред поменуте, за режим у Кијеву би од великог значаја била заједничка производња са "БНТ ТМиХ" из Новог Травника – компанија која се бави производњом бестрзајних топова, минобацача, топова, хаубица и вишецевних ракетних система, као и са компанијама "БИНАС ДД Бугојно" и "УНИС ГИНЕКС ДД Горажде" које производе упаљаче, осигураче, каписле и друге компоненте за артиљеријску муницију.
Међутим, упркос капацитетима БиХ упитно је да ли је остваривање званичне сарадње и заједничке производње са Украјином могуће, због начина доношења одлука у овој држави, односно готово сигурног противљења српског члана председништва и читавог политичког руководства Републике Српске.
Србија – жртва америчке обмане
На крају, јасно је да од свих балканских земаља чији су представници присуствовали самиту са украјинским председником, Србија има одбрамбену индустрију са највећим капацитетима за производњу готово свих врста наоружања и наравно муниције која је Зеленском преко потребна.
Стога не треба искључити могућност да је украјински лидер имао то у виду приликом свог позива на заједничку производњу. Ипак, због изузетно добрих односа Руске Федерације и Србије извесно је да Београд неће учествовати у овој сарадњи земаља Западног Балкана и Молдавије са Украјином, ако до ње уопште дође.
Са друге стране, познато је да српско оружје, тачније артиљеријску и ракетну муницију, украјинска војска већ увелико користи, а последњи забележени случај употребе ракета из "Крушика" догодио се баш 15. фебруара - на Сретење и Дан државности Србије – када су украјинске снаге извршиле напад на цивилне објекте у Белгороду, у коме је страдало локално становништво.
На основу тада објављених фотографија докумената, чију аутентичност није могуће потврдити, појавиле су се информације да су компаније домаће одбрамбене индустрије, ракете у калибру 122 мм продале једној америчкој компанији, која је требало да буде крајњи корисник.
Због тога је сасвим сигурно да је управо та компанија, упркос међународној забрани извоза увезеног наоружања и противљењу, тачније мимо знања Србије, продала ове ракете украјинској страни у настојању да наруши односе Београда и Москве и покуша да нашу државу насилно сврста на страну Кијева.
