Огњен Лопушина у "Релативизацији": Српска мека моћ у региону делује кроз народну музику

У новој епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић разговарала је с публицистом, писцем књиге "Јеванђеље по Марини Т.", идеологом "Јужног ветра" Огњеном Лопушином о оријенталном трагу и патриотским мотивима у српској савременој музици, популарности певачице Александре Пријовић у Хрватској, али и о Бресквици.

Указујући на то да је реч о врло занимљивом феномену који се десио средином 1980-их, пре свега јер се радило о приватно-предузетничком пројекту који се развијао без икакве подршке мејнстрим медија или државне или парадржавне организације, Лопушина истиче да иако је период раста и највећег утицаја "Јужног ветра" трајао релативно кратко, пет-шест година, оставио је невероватан траг у друштву на подручју целе бивше Југославије, што се осећа и дан-данас.

Саговорник Љиљане Смајловић подсећа да је публици најпознатија тзв. прва петорка "Јужног ветра": Драгана Мирковић, Миле Китић, Шемса Суљаковић, Кемал Маловчић и Синан Сакић, музичари који су и након ове сарадње остварили велике каријере, а осамдесетих су донели револуционаран музички израз, нова продукцијска решења, синтисајзере, ритам-машине, што се све много разликовало од народне музике тог времена.

"Музички израз 'Јужног ветра' и данас је врло специфичан у смислу да постоји широк дијапазон људи који га је слушао, буквално обожавао, и то врло велики број људи с рокерске, металске сцене управо јер су ценили модеран израз. Друга суштинска ствар је заокрет ка оријенталном наслеђу нашег друштва – то је учинило да 'Јужни ветар' утиче на музику која се данас ствара", истиче гост "Релативизације".

Захваљујући њима људи су оријенталне идеје почели да осећају на свој, аутентичан начин и то у друштву које на то није гледало благонаклоно – "Јужни ветар" је био забрањен на Радио-телевизији Београд, популарност је стицао преко малих, приватних станица у Босни и Србији.

Патриотски мотиви у популарној музици

Упитан одакле данас толико патриотских, косовских мотива у различитим жанровима популарне музике, Лопушина каже да је то тема која би могла да буде материјал за завереничке дискусије у смислу да се ради о државном пројекту, што пак сматра бесмисленим.

"У такмичењу за српског представника за најбољу песму Евровизије имали смо бар две песме које се на баналан, натуралан начин баве патриотским темама, 'Рамонду' и 'Гнездо орлово', што говори да постоји свест о томе да се налазимо у годинама политичког расплета и да је ово добра прилика да се профитира на тој врсти односа према патриотизму", каже Лопушина, те додаје да постоји теза да иако је, и по његовом мишљењу, Бресквица имала бољу песму, држава одлучила да Србију представља друга песма као паметнији избор.

По његовим речима, има доста истине у томе да су сви задовољени у смислу да се РТС не излаже великом ризику, да остане поуздан сарадник те радио-дифузне уније, а да народ добије неку врсту задовољења у виду расправе која је постојала и гласања које је потврдило исправност народне воље.

Такође, констатује да тзв. елита и даље гледа с висине на музику с оријенталним мотивима, али да постоји толеранција у смислу да нећемо дискредитовати неког ко тако нешто слуша, али у суштини и даље је изузетно јака свест да је то инфериорна култура која се запатила у једном осиромашеном народу који је изгубио појам о својој великој култури из прошлих времена.

Популарност српских "народњака" у региону

Гост "Релативизације" истиче и да је популарност српских "народњака" у земљама бивше СФРЈ својеврсни вид меке моћи.

"Може се рећи да српска мека моћ у региону делује кроз народну музику, али не би требало прецењивати домет те моћи. Њена функција је превасходно интерна, служи нама да се осећамо добро. Највећу корист од меке моћи имамо ми јер тако имамо утисак да смо перманентно у тржишној утакмици с нашим комшијама, и то никад неће престати. Ипак, сасвим је сувишно говорити о правом утицају који би тамо довео до неке трансформације", прецизира Лопушина.

С тим у вези помиње енормну популарност српске певачице Александре Пријовић у Хрватској, те истиче да је то пример како једна музичка каријера успешно одговара на разна генерацијска питања.

Одговарајући на питање везе музике која се карактерише као шунд и антизападног опредељења људи који исту слушају, каже да у пракси то најчешће није случај.

"Често људи који су анти-НАТО расположени потежу за аргументом да је реч о шунду, али то су махом љубитељи старе добре Европе, дакле непостојећих времена који су уједно и критички настројени према Западу, али сматрају да постоје цивилизацијске тековине које нас спречавају да остваримо наше циљеве који год да су", закључује гост Љиљане Смајловић.