Данас, на Младенце, 22. марта, обележава се осамдесетдруга годишњица страшног злочина у Старом Броду испод Вишеграда, када су усташе Јуре Францетића сустигли српски збег и на обали реке побили више од 6.000 људи.
На Дрини, у Старом Броду, тек пре 15-так година подигнут је споменик побијеној нејачи, подсећање, наук онима који брзо заборављају:
"У прољеће 1942. из Сарајева је кренуло десет хиљада усташа са намјером да протјерају и побију српско становништво. Српски народ са подручја Сарајева, Пала, Олова, Kладња, Хан Пијеска, Рогатице, Сокоца и Вишеграда у збјеговима крену низ Дрину да би спас потражио у Србији. У Вишеграду, италијанска војска није дозволила народу да пређе преко ћуприје и збјег крену поред Дрине ка селима Милошевићи и Старом Броду гдје се налазила скела. Усташе стигоше овај збјег и мучки убише око шест хиљада српских жена, ђеце и стараца. Највећи покољ на Србима усташе учинише у Старом Броду на православни празник Младенци 1942. године".
На другој страни споменика уклесана је још суровија опомена и још суровија истина.
"Опростите нам ви, који сте овдје страдали, а 66 година смо ћутали о вама. Ипак вас нисмо заборавили јер овакве ране на срцу никад не зарастају. Злочинцима смо опростили, нек им је лице црно пред Божијом светлошћу!"
О страшном злочину на Дрини у Старом Броду шест и по деценија се ћутало. Тек 2008. на обали реке изграђен је Спомен музеј, у реку је постављено 27 скулптура архитекте Новице Мотике из Зворника, са 29 ликова, које симболизују збег, улазак српских мајки са децом у ледену, набујалу Дрину.
"Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. Тамо је отишло барем 2.000 људи. Ту није остало ни пиле, све су усташе побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Немци заштитили…. Те злочине није запамтио нико што је држава и ратова. Побише онолики народ, а Дрина носи све... Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигерице ваде… Ех, кад се сетим, најгоре прошле младе цуре, жалост љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Боже сачувај", причала је у своје време Љубица Планинчић из Гучева код Рогатице која је некако преживела масакр.
Милка Поповић сведочила је давно у документарном филму телевизије РТРС:
"Дрину сам прешла с малим дететом у руци, јастуком и хаљинама на леђима. Бежали смо испред усташа, нису нас стигли, а видела сам да је река носила лешеве људи и животиња. Са Ђорђијиног млина, са стена код Милошевића у Дрину су скочиле једна моја родица и две кћерке Симе Радовића. Бојале се да их не стигну усташе".
Тешко да је свет икада пре Младенаца 1942. видео толико зла у једном дану.
"Народ се разлете, покушава да скупи стоку, па да крене ка Старом
Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа горе у страни и остаде, а што ухватише оно доље ка Дрини почеше убијати. Прогоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу ђецу увис и дочекују на бајонете. Био је то један страшан ужас и пакао. Народ помаже и јаука. Људи само скачу у Дрину, цуре посебно... А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда, то је био невјероватан и страшан призор", испричао је једном давно Ристо Боровчанин, родом из Жуља, настањен у Педиши, Соколац.
Његове речи уклесане су у камен, да се не забораве.
"Посебно смрт мајке памтим, то се не заборавља. Никад нисам могао одговорити себи - шта та жена скриви оном крвнику да јој на онакав свиреп начин, на очиглед осморо ђеце, одузме живот и још у деветом мјесецу нове трудноће, како ли се не сјети своје мајке, сестре или ђеце! Францетићеви бојовници све то нису сами радили, имали су, убјеђен сам водиче по овим нашим беспућима, тај посао одрађивале су наше комшије, домаће усташе из околних муслиманских села", речи су Драга Kрстића, из Сјеверске код Рогатице.
Свети владика Николај Велимировић написао је молитву за мученике са Старог Брода:
"Изнад плахе Дрине, са високе стене, буљук девојака с молитвом и вриском скочише у реку да част очувају... Устраши се река, устави таласе, дубине раскрили, да гробница буде. Над зеленом Дрином блеснуше голуби... Дјевојачке душе, небо их пољуби".
Милош Башовић, из Бранковића, Борике код Рогатице, својевремено је сведочио:
"Kад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Утекнем му некако и шћућурим се међу поубијане. Kриомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Свега и свачега је било. Многе ђевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе масовно су скакале у Дрину. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе".
На црним странама камених књига записано је – "највеће убијање у Старом Броду било је на Младенце, 22. марта 1942. али су злочини усташа у овом крају настављени до половине маја те године". Мало Францетићевим крвницима било оно што су побили на Младенце.
Жедни били крви, никако да је се напоје. Пре неколико година, на обележавању 80. годишњице злочина у Старом Броду, протојереј-ставрофор Драган Вукотић рекао је да је, међу пописаним, прикупљеним именима побијених на овом месту и 126 беба до годину дана, 408 деце од две до пет година, и 941 дете од пет до 14 година.
Матија Бећковић једном је за Стари Брод рекао да је то "Титаник" за који нико не зна, иако је, како је казао "у Дрини подављено више него у Атлантском океану, на броду за који зна читав свет".
По завршеном покољу, Јуре Францетић је свом поглавнику Анти Павелићу послао чутурицу дринске воде и поруку како је "сретан што може да јави да хрватске усташке пушке сада чувају повијесну хрватску границу на Дрини".