Чињеница да 25 година касније и даље нема последица ни казни за починитеље агресије над СРЈ, односно Србијом, је скандалозна, каже Клаус Хартман за РТ Балкан.
Међутим, председник Немачког удружења слободних мислилаца и потпредседник Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића напомиње да су петооктобарске власти у Србији суспендовале пресуду Окружног суда бившем генералном секретару НАТО-а Хавијеру Солани и лидерима земаља-агресора, те да са пресудом ни потоње власти нису ништа учиниле. Разлог за то је, како наводи, "илузија да ће Србија постати добродошла у тзв. Европу".
"То није Европа у правом смислу речи, већ Европска унија, коју са НАТО-ом везују споразуми и чије су земље чланице данас под обавезом да новац својих пореских обвезница троше на наоружавање Украјине", рекао је Хартман за наш портал на међународној конференцији "Од агресије до новог праведног поретка", која се у Дому војске одржава поводом 25. годишњице НАТО агресије.
Наш саговорник каже да не зна каква судбина чека Србију у ЕУ, напоменувши да она подразумева одрицање од Косова и Метохије, али и изузетних односа Београда са Москвом и Пекингом.
Зашто ми?
На питање зашто је баш Србија, односно бивша Југославија била та на чијим се леђима сломио међународни поредак, Хартман напомиње да је у питању "дуга традиција".
"Ви се у овој земљи сећате Првог и Другог светског рата. Србија, односно Југославија, била је три пута на мети у протеклом веку. То је зато што Србија никада није била послушна према великим силама", истиче Хартман.
У случају Немачке, такође додаје да се сâмо постојање државе попут Југославије косило са геополитичким интересима те земље.
"Пре Другог светског рата, ми смо имали такозване стратеге и централноевропску стратегију. Они су сматрали да Србија мора бити (уклоњена), зато што је једини пут за експанзију Немачке био ка југоистоку. То је судбина Немачке, која је усмерава ка југоистоку", каже председник Немачког удружења слободних мислилаца.
Како истиче, то се може видети у изградњи пруге Берлин-Багдад започете за време немачког цара Вилхелма II, која је требало да отвори пут ка Блиском Истоку.
"Србија је била на том путу, и морала је да нестане као суверена држава", додаје он.
Значај — али и пркос — Југославије, односно Србије, може се видети у зачецима антифашистичке борбе у земљи, односно војном пучу 27. марта 1941. године, који је извршен након што је влада Цветковић-Мачек потписала протокол о приступању Тројном пакту, напомиње Хартман.
Он сматра да се може рећи да НАТО агресија 1999. десила делом и зато што се Немачка након уједињења "сетила своје историје и ревитализовала југоисточну доктрину. Стога, Југославија је морала бити разбијена на делове", закључује Хартман.