Слободан Антонић у "Релативизацији": Када неког прогласите бубашвабом, онда можете и да га згазите

У новој епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић разговарала је с професором социологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду Слободаном Антонићем о слободи говора и академским слободама, то јест о донекле повлашћеном положају универзитетских професора с тим у вези, али и о говору мржње који њега посебно интересује.

Што се тиче академске слободе која је важна због слободе научног рада, Антонић подсећа да је ту ствар начета случајевима два универзитетска професора који су због нечега што су рекли на предавању, односно објавили у научном часопису, а пошто је укључена повереница за људска права, одговарали за дискриминацију мањинске групе коју су помињали.

На констатацију Љиљане Смајловић да је занимљиво како Србија третира говор мржње, с обзиром на сталне препоруке из Европе да држава заузме чврст став против говора мржње који подстиче непријатељства према новинарима, активистима за људска права и независним институцијама, док с друге стране не постоји пример кривичног гоњења некога ко је користио говор мржње против већинског народа у Србији, рекао је да иако закон штити све верске и етничке заједнице, по тумачењу неких правника и по судској пракси не може бити говора мржње против већинског народа, дакле Срба.

"Имамо ситуацију да ви фактички можете да кажете и напишете било какву увреду, или чак клевету а да за то не одговарате. Таква логика можда може да се разуме рецимо у Данској, Норвешкој, Шведској јер ти народи нису били жртве геноцида. А када је реч о српском народу, он је био вишеструка жртва геноцида. То иде овако – прво имате вербалну дехуманизацију будуће жртве, кроз то су пролазили и Јевреји и Јермени и Срби, а кад их ви прогласите бубашвабама, у следећем кораку можете да их газите", каже Антонић.

Додаје да се у јавном говору често користе термини с намером да се увреди група људи, те да је раније било незамисливо да професори комуницирају на тај начин.

У култури аутошовинизма говор мржње је нормалан

"Једно је правна ствар, друго је оно што се назива културом, културом опхођења, политичком културом, културом у медијима. Али ми имамо културу аутошовинизма, где се то сматра потпуно нормалним. Не можеш назвати једно друштво фашистичким јер то није критика већ дисквалификација. Критика је кад кажеш да је фашистичко друштво такво и такво, а српско друштво испуњава те услове, дакле, српско друштво је фашистичко. То је критика. А када само лепиш етикете, то није критика, то су увреде, то је клевета", прецизира Антонић.

Како каже, имајући у виду да се наше друштво налази у полуколонијалном положају, тј. да оно зависи од страног фактора на пољу економије, политике, права, природно је што се развија наопаки културни образац из ког произлази потпуна неосетљивост.

"Клевета је намерна лаж која иде на то да некога увреди, дехуманизује, то је први корак ка његовом искључењу из заједнице. Када некога назовете фашистом, ви га тиме искључујете из комуникационе заједнице. Шта имате да разговарате с фашистом, фашиста не сме ни бити пуштен у јавност. А то на крају стварно може да се заврши физичким трпањем у камионе", истиче гост "Релативизације".

Случај Грухоњић

С тим у вези су написи пре свега на сајту "Аутономија.инфо", на којем је антисрпски наратив константа, а нема вређања ни клеветања Бошњака, Хрвата ни Албанаца. Такође, актуелна афера професора новосадског универзитета Динка Грухоњића, што је први пут да се јавност у овој мери толико узнемирила због говора мржње против Срба.

Антонић каже да Грухоњићева реченица – Људски живот у Србији вреди као један метак или трзај ножа – може бити метафора, али се пита који је интерес америчке Националне задужбине за демократију (НЕД) да финансира ту врсту реторике, односно које вредности се тиме помажу.

"Такве ствари погађају људе, али и изазивају непримерене реакције, чак опасне. Ипак, чињеница да се та врста културе из године у годину негује и шири, показује велики степен толеранције нашег друштва. То не би могло да се замисли у нашој околини, нити било где у Европи. Међутим, проблем је што имамо тенденцију нормализације нечег што није ни прихватљиво ни нормално. Можете толерисати ту врсту реторике када је маргинализована, али та реторика је ушла дубоко у мејнстрим универзитета, медија. Та врста нормализације је опасна јер може да доведе до тога да кад Срби сами говоре за себе да су свиње, најгори, да су криви за ратове, закључак је да су заслужили све што им се догађа", појашњава Антонић.

По његовим речима, у јавности мора да се развије осетљивост, то да други човек не сме да се дехуманизује, јер се на тај начин отвара могућност да се особа третира као да није живо биће. Јавност не сме да се навикне на такав речник.

"У јавном и академском дискурсу је недопустиво да се користе речи и оптужбе које нису аргументоване и које се могу подвести под говор мржње. Док се не успоставе стандарди комуникације, културни образац који је јак у институцијама, ми морамо једни друге да опомињемо. Па и овде поменути случај је врста јавне опомене", закључује проф. Слободан Антонић.