Србија и Балкан
Дан који славе и усташе и њихови противници
На исти дан проглашена је марионетска и фашистичка НДХ и извршен је атентат на усташког вођу Анте Павелића
На Првом сабору Хрватске демократске заједнице 1991. несуђени историчар и први председник "независне" и "слободне" Хрватске Фрањо Туђман изјавио је: "НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом и спознаја међународних чимбеника, а у овом случају владе Хитлерове Њемачке, која је на рушевинама версајског кројила нови европски поредак."
Први "демократски председник" Туђман је био познат по томе што је систематски умањивао број жртава геноцида НДХ над Србима, пре свега у Јасеновцу. То је основа оног што се назива хрватским ревизионизмом историје Другог светског рата.
Заправо, такозвана Независна држава Хрватска била је марионетска фашистичка држава, проглашена 10. априла 1941. године у Загребу, на делу окупиране Краљевине Југославије. Прогласио је ју усташа Славко Кватерник, у име Анте Павелића, који је дошао у Хрватску из Италије тек 15. априла. Павелић је у усташкој НДХ имао диктаторска овлашћења.
НДХ је у историји остала упамћена по геноциду које су усташе починиле над Србима, Јеврејима и Ромима. У НДХ Срби су чинили 30 одсто становништва. Усташки план за уклањање Срба изрекао је јавно министар у НДХ Миле Будак: "Један део Срба ћемо побити, други део ћемо протерати, а остале ћемо превести у католичку веру и тако претворити у Хрвате."
Атентат на Павелића и његова смрт у Мадриду
Ипак, на исти дан, али шеснаест година касније, 10. априла 1957, почињен је и атентат на усташког вођу Анту Павелића. Један италијански генерал, који је боравио у Аргентини, открио је српском емигранту Јови Џоњевићу место на коме се скривао Павелић.
Поморски капетан Јаков Јововић, са некадашњим припадницима четничког покрета, почео је припреме за атентат. Акцијом је управљао Јаков Јововић, помагали су му рођак Благоје Јововић и Мило Кривокапић.
Тог 10. априла 1957. усташка емиграција прослављала је "дан независности". Када је дошао на прославу, Павелић је, излазећи из омнибуса, по старом обичају био подозрив. Одједном се окренуо, опсовао га и испалио ка Благоју Јововићу неколико метака.
Јововић је потрчао за Павелићем, који се дао у бекство. Два метка су погодила Павелића: један у раме, други у стомак, заустављајући се у кичменој мождини.
Како је то изгледало, можда најбоље описују речи самог Благоја Јововића, записане у књизи "Два метка за Павелића": "Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут. Пуцам му у леђа. Два пута у њега. Он пада."
Павелић је преживео атентат, али је убрзо умро, 1959. године у Мадриду, од последица рана које је задобио у атентату. Његовој сахрани присуствовао је део Павелићеве породице и мали број усташа.
