РТ Балкан анализа: Какву историју уче ђаци из српских уџбеника?

Историју пишу победници, али ко и како пише лекције које уче ученици?

Јесу ли Словени отимали земљу данашњим Албанцима, и да ли је данак у крви био баш добра прилика за "напредовање" на друштвеној лествици - питали су се претходних година родитељи који су своје малишане преслишавали лекције из историје из уџбеника који су због спорног садржаја, на концу и повучени.

Почетком ове године сазнали смо и да су Дража и Тито били "другари" – бар ако је веровати илустрацији једног уџбеника за осмаке на којој вође равногорског и партизанског покрета седе за истим столом и "разрађују ратне тактике".

Историју, знамо то већ, пишу победници – али ко пише уџбенике из историје који се користе у српским школама? Да ли прошлост може бити промењива категорија и колико "растегљиве" могу бити интерпретације историјских догађаја?

Зашто неких лекција, попут рецимо оних о Бици на Кошарама у појединим уџбеницима уопште и нема?

"Кад се битке и конвенционални ратови заврше, предстоје нове битке - за сећање. Орвел је одавно упозоравао да онај ко има монопол над прошлошћу, влада и будућношћу једног народа. Ми смо сведоци како то изгледа у пракси и у нашем случају, где после слома домаћег Завода за уџбенике страни издавачи држе монопол над уџбеницима. Последице су највидљивије у уџбеницима из историје, географије, матерњег језика. Подсетимо се скандала од пре пар година, када је у јавности указано на уџбеник историје у ком су избегнуте неке од важних епизода новије националне историје, али је афирмативно писано о вредностима ЛГБТ покрета", каже за РТ Балкан историчар Немања Девић.

Поједине лекције из историје, на пример оне о новијим периодима српске прошлости, тек се, али веома стидљиво појављују на страницама дечјих уџбеника. О Кошарама пре свега неколико година, како нам је рекао наставник историје из Ниша, Ђорђе Бојанић, деца из ових књига нису ни могла ништа да науче. Тек кад су лекције уврштене у наставни план и програм, издавачи су добили могућност да их стављају на странице.

Како ће који историјски догађај бити интерпретиран зависи, каже Девић, како од уређивачке политике издавача, али и индивидуалних склоности аутора.

"Требало је да прође седам и по деценија, па да најстрадалније српско село у Другом светском рату, Пребиловци, нађе своје место у уџбенику из историје. За отаџбинске ратове из 1990-их година требало је такође много времена да се уопште појаве у наставним средствима. Разлог је био политичке природе: док су други југословенски народи те ратове посматрали као конститутивне идентитетске елементе и њиховој обради дали пуну пажњу, у Србији се у јавности на то време гледало кроз призму ратних злочина", истиче саговорник РТ Балкан.

А историја јесте идентитетски предмет, предмет на основу кога се код деце развијају и осећај националне припадности, родољубивост и много тога што у данашње време немамо баш на претек.

Зато и не чуди што је председник Србије Александар Вучић најавио пре неколико година да ће поднети иницијативу да само држава може да прави уџбенике српског језика, историје и географије.

Вучић је тада критиковао уџбенике страних издавача, наводећи да се у њима о Концентрационом логору у Јасеновцу "учи десет минута, на једном школском часу" и да они "на своју руку тумаче шта је био турски 'данак у крви'".

"Основни проблем лежи у наставним програмима и у једном систему у коме за сваку годину имамо по неколико, па чак и неколико десетина уџбеника, а тако нешто је и невероватно и неприлично. Говори се о тржишту уџбеника, а то је тржиште на коме се налазе умови и срца наше деце. То заправо чак није ни тржиште јер је над њим успостављен монопол, углавном немачких издавача", указује у разговору за РТ Балкан историчар Милош Ковић.

Квалитет, уџбеника, како он каже, није споран, јер у оквиру институција постоји уходан систем који тај квалитет оверава. Међутим, проблем је у томе што, иако су ти уџбеници писани добро, у њима влада "разногласје, односно какофонија података".

Подаци су колико-толико унификовани, али су интерпретације врло често "чудне", упозорава наш саговорник, додајући да су проблеми у прећуткивању или наглашавању појединих тема.

"Рецимо кад је реч о наставном програму, по најновијим изменама, ђаци у једном разреду уче читав период од Карла Великог, односно раног средњег века све до Луја 14, односно 18. века. Неопростиво је да све то буде нагурано у једну годину с обзиром на то колико је средњи век значајан за српски народ. То је класично, златно доба српске историје. А с друге стране, цела једна година остављена је да се ради 20. век где има веома много празног хода и лекција које су заиста могле да изостану. А онда се улази у овај најновији период за који је заиста потребно врло озбиљно вредновање", истиче Ковић.

Он међутим додаје да наставници и када у уџбеницима нема података о неком важном догађају, могу да се потруде и да "надограде" дечје знање и кажу им нешто о томе. Уколико ипак, нешто није у наставном програму, све су прилике да деца о томе неће ништа ни научити.

Један уџбеник за један разред

Упркос иницијативи да из "идентитетских предмета" Србија добије само по један уџбеник за један разред и да то штампа државни издавач – "с тим се ништа није урадило и ништа се није променило".

"Оваквог стања рецимо нема у Републици Српској. Тамо један разред има један уџбеник. Не видим зашто је то проблем. Како то раде велике озбиљне земље попут Русије - један разред има један уџбеник историје који пишу врхунски стручњаци и који  је верификован у неколико наврата", појашњава Ковић.

Док Западне земље уз помоћ рецимо Водича за наставнике историје из "кухиње" Хашког суда, или бројних симпозијума на којима се "едукују" српски предавачи покушава да у српске школе прогура своје интерпретације наше прошлости, Срби се и даље муче да се договоре око тога како ће гледати на сопствену историју.

Релативизација сећања?

"Реч је о једном коруптивном систему у коме нажалост учествују неки историчари. И није само реч о уџбеницима, већ о целом систему. Имате семинаре за наставнике које врло често финансирају споља и ти семинари су обавезни, ту се скупљају бодови и бесплатни су. Али, како се организују ти семинари и шта се на њима говори? Ја сам на то више пута упозоравао, али ништа се ту не мења. То је систем у коме се релативизује историја, сећање и предање српског народа", истиче Ковић. 

Да би се ситуација поправила потребна је политичка клима, али и лична иницијатива аутора који се не устручавају да саопште историјску истину, уверен је Девић.

"Тек у последњих десетак година парадигма је почела да се мења и да се уместо вечитог посипања пепелом говори и о српским жртвама у Крајини, Сарајеву, Подрињу. Тек у таквој клими постаје могуће да се о Републици Српској или Косову и Метохији пише у уџбеницима. Лед је пробијен са сегментом о бици на Кошарама, а предстоји нам додатно исписивање страница историје о савременој Косовској бици. Историчар који се потрудио да 2021. први пут посвети један део уџбеника Кошарама био је Предраг Вајагић из Бачке Паланке, иначе потомак чувене браће Вајагића, деветорице Солунаца који су као добровољци дошли у српску војску из Америке", закључује наш саговорник.