Зашто нико у Србији не говори о томе да нам је свака генерација деце гора од претходне две?, упитао је проф. др Ранко Рајовић на недавно одржаној трибини на Учитељском факултету у Београду.
Рајовић, који је шеф Катедре за неуронауке у васпитању и образовању на Педагошком факултету у Копру, наводи да су резултати из његовог поље рада - неуронаука у васпитању и образовању - већ 15 година алармантни и упозорава да градска деца све више испољавају смањење дубоких регија мозга на снимцима.
"То подразумева смањење когнитивних способности, што је евидентно код сваке нове генерације. Слабо се говори о томе да је свака генерација све слабија и слабија, она више не могу да уче, не могу да седе, да пишу, читају...", наводи др Рајовић.
Зашто је важно учење кроз игру
Он открива да је слична ситуација у читавом региону.
"У Хрватској прошле године 4.000 деце није примљено у 1. разред, нису способни за школу. То је 10 одсто генерације, а плус је 15 одсто деце примљено са додатном подршком. У Црној Гори од 103 матуранта, 90 није положило пријемни испит на на Медицинском факултету, а то су најбољи ђаци... Па, ми ви сад реците- јесу ли пријемни све тежи и тежи или су деца све мање способна? Па ово друго. Све је горе и горе...", каже специјалиста.
Алармантно је то што у Србији нико не зна да му каже колико је то деце код нас.
"Директор једног вртића у Трстенику ми је рекао да константно уписују 1.000 деце у предшколско. Пре 20 год, било је двоје, троје деце са проблемима у развоју, пре 10 година око 15, пре пет година 30-40, а данас их је 300", наводи професор.
Др Рајовић каже да је једини мотив детета игра, што све мање деце у градовима практикује.
"Да би учење било како треба, мора да се активира ретикуларна формација, то је мождано стабло, које када се активира, покреће се и цео мозак. А кад се активира? Кад је нешто интересантно. Да ли је учење напамет интересантно? Па није. Не сме да постоји стрес код деце, а нажалост, данас је школа за нашу децу стрес. Питали смо ученике да ли воле школу, у првом разреду сви воле, у другом скоро сви, у трећем 30 одсто не воли, а у четвртом још више. Деци се зноје дланови, лупа им срце, то је акутни стрес, а шта је мозак - орган за преживљавање, ако он осети лупање, знојење, шта му мозак поручују - па бежи, спасавај се..", објашњава наш стручњак.
Ми им не олакшавамо ништа, дајте да мењамо методе, позива он образовну струку.
"Спремамо их за занимања којих више нема, треба да их учимо да мисле. То је функционално знање, да уче да повезују информације. Учење напамет је превазиђено. Допамин је најважнија ствар за учење, он је фокус.. А дечји мозак до 12 године, док сазри, добија га једино кад се играју. Кад је дете стално у страху, активира се адреналин и норадреналин. Коме је до учења тада- када осећају опасност", каже др Рајовић.
Емпатија код деце
На питање како да школа и родитељи подстичу емпатију код деце, тврди да се заједништвом ствара емпатија, а ако оду у виртуелни свет, тамо је нема.
"Наша деца показују мањак емпатије у граду. Градска деца која имају све, њима је сваки викенд рођендан. Допамин једнако детињство, једнако срећа. Ако добија све што жели, мозак научи тако и ако нешто не може, праг толеранције не само да је низак, него не постоји. Фрустрација код детета постаје висока, оно постаје агресивно, мисли да је део света, а оно треба да буде део породице", подвлачи наш саговорник.
Каже да постоје медицински докази да мобилни телефон утуче на смањење хипокампуса.
"То је хард диск, главна компонента мозга, део хипокампуса формира контролу емоција, ми нисмо учили да је могуће да се оно смањи. Ерик Фром је пре 50 година писао да, ако у то време неком одузмете радио три дана, доживеће акутне, психичке проблеме. Исто је данас са телефоном, само на три сата. А шта ће бити проблем са контролом емоцијом за 10 година, видећемо, можда већ и примећујемо. Ако нема кретања, градско дете има смањене базалне ганглије, дубоке регије мозга... Више бих волео да наша деца иду да чувају овце пет дана", поручује специјалиста.
Он истиче да мора да се зна шта представља родитељ.
"Родитељи су постали банкомати који испуњавају жеље детета. Губи се ауторитет у школама, и ту је кривица на родитељима. Родитељ мора да буде ауторитет", закључује др Ранко Рајовић.