Вест да бивши председник Словеније Борут Пахор лобира за функцију специјалног изасланика Европске уније за дијалог између Београда и Приштине који ће до краја августа водити словачки дипломата Мирослав Лајчак, изазвала је пажњу у региону. Да је новост "процурела" у јавност преко словеначког дневника "Дело", сведочи да ју је лансирао сам Пахор, или њему блиски кругови, како би испитао реакцију, али и скренуо пажњу на себе. Иако се још није званично кандидовао, нема сумње да је то знак да се Пахор већ увелико договара са "министром спољних послова" ЕУ Жозепом Борељом за скок на високу функцију.
Познато је да Пахор веома води рачуна о свом "имиџу у јавности", зато је сасвим извесно да себи не би приуштио срамоту због неуспешне кандидатуре. У међувремену се огласио и словеначки премијер Роберт Голоб изјавом да Пахорову жељу "безрезервно подржава", исто као и шефица дипломатије Тања Фајон, тренутно председница странке социјалних демократа (СД), реформисаних комуниста којима је пре него што је сео у председничку фотељу – припадао и сам Борут Пахор.
Његова каријера је ишла узлазном путањом од тренутка када је, допунивши 26 година, постао најмлађи члан Централног комитета Савеза комуниста Словеније, а потом и члан његовог председништва. Био је 1990. делегат на задњем, јануарском конгресу Савеза комуниста Југославије који је превремено напустио заједно са целом словеначком делегацијом. Уз то се бавио манекенством и возио ролшуе, а пре него што је ускочио у високу политику, опробао се и као менаџер певача Ђанија Ријавца, свог школског друга. Узгред је 1987. дипломирао политологију, изабравши тему која је у то време била политички правоверна: "Напори несврстаних за мирно решавање спорова између чланова покрета".
Као бивши председник словеначког парламента, словеначки посланик у Европском парламенту, премијер и, на крају, двоструки председник Словеније, Пахор је типичан "апаратчик" који уме да се улагује "обичним људима", што је разлог да може да се похвали са тако много функције – и махом ништавним достигнућима.
По силаску са председничког трона, земљаци напросто нису знали шта ће са њим, а као безбојни и вазда опортуни председник државе им се током два мандата поштено смучио.
А пошто је млад за пензију и навикао на живот на високој нози, није му преостало друго, него да ново ухлебљење потражи уз помоћ Брисела, још нарочито јер је код куће често мета подсмеха због своје бриге за физичку кондицију и слику у јавности. Отуда је и Инстаграм рачун председника државе у његово време био преплављен сладуњавим снимцима из теретане и вожњи бициклом, па није необично да су га незадовољни словеначки бирачи поспрдно крстили за "краља Инстаграма", док га из ране младости и манекенских почетака прати ништа мање поспрдан надимак "Барбика".
Пошалице на свој рачун је покушавао да амортизује покушајима да реши кључне проблеме словеначког друштва – у том циљу је тежио помирењу између домаћих партизана и домобрана. Неуспешно, тај сукоб, иако је формално окончан са крајем другог светског рата, још увек траје на друштвеним мрежама и између "левих" и "десних" партија.
Словенци му замерају и што је 2009, у време када је био премијер, пристао на арбитражни споразум који су Хрвати на крају окренули у своју корист, а ни у односима са Италијом се није прославио јер је као председник Словеније заједно са председником Италије одао почаст Италијанима, жртвама комуниста и партизана. У свет је тада отишла дирљива слика Пахора како Матарелу држи за руку испред споменика антикомунистима и фашистима.
Када се подвуче црта, јасно је да Пахор не може да се похвали да је био нарочито успешан политичар. Док је водио словеначку владу, доживео је 2011. крах поверења у парламенту, због чега га прати проклетство да је била његова влада једна од ретких у историји младе државе којој је изгласано неповерење. И опевани арбитражни споразум који је требало да скине са дневног реда нерешена погранична питања на копну и мору са Хрватском, а уз то и врхунац његове политичке каријере, доживио је бродолом када се Загреб једнострано повукао из споразума, изигравши Пахора.
Упркос чињеници да се на речима гласно залагао за људска права, опрезно је ћутао приликом највећих кршења истих, као и међународног права. Није ни реч прозборио 1992. када је откривено да је прва влада независне словеначке државе избрисала "јужњаке", грађане пореклом из других република некадашње СФРЈ, из регистра становника и тако починила етничко чишћење преко 25.000 унесрећених људи, потиснутих на дно друштва, без икаквих права и могућности да преживе. Није се огласио ни када су западне државе мимо Савета безбедности УН 1999. напале СРЈ, а Словенија чак отворила небо за НАТО бомбардере иако тада није била чланица тог војног пакта.
Ни на домаћем паркету се није прославио, због чега словеначки буџет муку мучи и дан данас. Његова влада је 2008. одлучила да инвестира у термоелектрану Шоштањ (ТЕШ 6), за коју се касније показало да је прожета корупцијом, отуда се сматра једним од највећих словеначких пропалих пројеката.
Сам не крије да га је "одувек интересовао Западни Балкан" који је уз његову асистенцију у Словенији проглашен за словеначко двориште, тачније "словеначко стратешко подручје". Захваљујући интересима, које Словенија има у Србији, а нарочито на Космету, где је богато инвестирала и покуповала све што се тиче инфраструктуре и привреде, а што се готово бадава добити могло, бившем председнику Словеније сада око нове кандидатуре за "балканског губернатора" помаже и словеначка дипломатска мрежа. Зато сада "испипава" терен у Београду (Приштина му је ионако наклоњена), јер за место специјалног изасланика ЕУ мора да поднесе личну пријаву Борељовој Европској служби за спољне послове. Пахор још није повукао тај потез, мада словеначки извори тврде да ужива подршку Бореља.
Пахор се заправо дуго припремао за нову функцију. Прошлог децембра, када му је истекао једногодишњи статус бившег председника републике који подразумева трошкове вођења канцеларије са два запослена, основао је приватну установу "Пријатељи Западног Балкана".
Мисија тог "института" је интеграција земаља региона у ЕУ, промоција дијалога, помирења и економског развоја. Зато део лобирања за Пахорову нову добро плаћену функцију спроводи и саветодавни одбор поменутог института, у коме су, између осталих, бивша висока представница ЕУ за спољну и безбедносну политику Кетрин Ештон, бивши шведски премијер и високи представник УН за Босну и Херцеговину Карл Билт, бивша хрватска премијерка Јадранка Косор, бивша председница Албаније Атифете Јахјага, бивши председник Србије Борис Тадић и национални координатор за западни Балкан Петер Грк.
Пахор је типичан словеначки политичар коме су интереси Албанаца много ближи од интереса Срба. Овај тип политичара често изједначава борбу косовских Албанаца за независност са словеначким отцепљењем од Југославије, занемарујући све битне разлике. Његово виђење косовског проблема је стога црно-бело, брутално једноставно, поткрепљено стереотипима, засновано на двоструким аршинима и увек на линији оних великих сила које територијално "кажњавање" Србије виде као једини начин да пацификују Балкану.
Страдање Срба на Космету већина словеначких политичара и медија и даље сврстава у две категорије – то су или "претеривања позната из доба Милошевићеве пропаганде", или логична последица протеклог лоших дела српских власти на Косову, па тако и својеврсна "праведна казна за Србе и Србију". Да би такав политичар био способан да пронађе ново, креативно решење за Косово – чиста је илузија.
Иако би Пахор у својој новој улози требало да следи смернице Европске комисије и интересе највећих земаља (пре свега Француске и Немачке), неспорно је да, за разлику од Лајчака, долази из земље која је по диктату Вашингтона 2008. међу првима признала независност тзв. Косова. Уосталом, и Пахор лично све време подржава решење "косовског проблема" на најгори могући начин по Србију – признањем тзв. Косова као независне земље од стране Београда. Имајући у виду ту чињеницу, јасно је да би било за Србију много боље да ту позицију не заузме неко ко је од самог старта тако безусловно на страни Приштине.
На то указују и бројне протекле изјаве самог Пахора.
На пример, 21. новембра 2021. године, током посете Приштини, Пахор је рекао да "Словенија, која је признала Косово и негује са Косовом одличне политичке и економске односе, схвата да је могуће очекивати укључивање ове земље у ЕУ тек када и друге чланице Уније, које то још нису учиниле, признајте независност нове државе". Сличне Пахорове изјаве су својевремено понукале тадашњу српску премијерку Ану Брнабић да примети да је "непријатно изненађена" његовим лобирањем за признање тзв. Косова, док је Александар Вучић питао како Пахор намерава да убеди Шпанију да призна Косово?
Пахор је наиме приликом једне од својих посета Космету у роли словеначког председника изјавио да ће се Словенија "залагати за признање Косова међу чланицама ЕУ које то још нису учиниле". Ана Брнабић је тада реаговала изјавом да Пахоров иступ "не доприноси сарадњи ни регионалном помирењу", нити да види "икакав разлог за мешање Словеније".
Чланице Уније које још нису признале Косово су Шпанија, Грчка, Румунија, Словачка и Кипар. На Пахорову најаву лобирања за нова, додатна признања тзв. Косова одговорио је и председник Србије Александар Вучић. Српски председник је тада рекао да му западне државе које су признале независност Косова често дају предлог за српско признање Косова. "Таква документа узмем и поцепам", био је јасан Вучић.
Чак је и тадашњи словеначки министар спољних послова Карл Ерјавец тада упозорио да Пахорова изјава није била "усаглашена" са МИП Словеније и да је "МИП изненађен изјавом председника Републике Борута Пахора".
Пахор је у време признања тзв. Косова 2008. био посланик Европског парламента (а не словеначки премијер, како погрешно наводе неки медији) и није био директно заслужан за муњевито словеначко признање отцепљене српске покрајине, па ипак се већ деценијама труди за признање Косова од стране Београда и у потпуности дели ставове западних земаља које су бомба-дипломатијом створиле још један албански ентитет на територији Србије, односно лажну "државу" у Европи.
Не смемо заборавити ни да је Министарство спољних послова Србије јуна 2016. уручило протестну ноту тадашњем словеначком амбасадору у Београду Владимиру Гашпаричу због изјаве Борута Пахора, тада председника Словеније, који је позвао на признање независности тзв. Косова и његово чланство у свим међународним организацијама.
Пахор је ту иницијативу обелоданио током посете бившег косовског председника Хашима Тачија Љубљани. Како је пренео Танјуг, МСП Србије је тада саопштило да "није први пут да словеначки политичари позивају на признање једнострано проглашене независности Косова, што угрожава највише интересе Србије". Званични Београд је такође позвао словеначку страну да се "убудуће уздржи од изјава које директно штете односима и поверењу између Словеније и Србије".
Да су недостатак такта, непристрасности и емпатије главне "одлике" Пахорове политике, не показује само пример Косова. Као што га нису ганули бројни апели и писма "избрисаних", међу којима је било 60 одсто Срба, није показао ни најмање саосећања ни са голготом косовских Срба.
Напротив, 2013. године, приликом боравка на Космету, Пахор није штедео речи хвале на рачун приштинских политичара јер су "нашли начин да суживот учине подношљивим". У истом даху је похвалио и "напредак у дијалогу Београда и Приштине" као "најпозитивније достигнуће мудрости, храбрости и политичке воље за мирно решавање отворених питања на Западном Балкану". То је изрекао упркос погромима и готово свакодневним нападима на косовске Србе.
Понављање реченог захтева је највише што се може очекивати од Борута Пахора и убудуће, уколико му успе да се вине у Лајчакову фотељу. Уз то, нема сумње да ће његов нов инстаграм профил поново обиловати лепим сликама и лепоречивим говорима. Извесно је, такође, да Пахор неће допринети напретку у преговорима Београда и Приштине јер ни сам не верује у стварно "компромисно решење косовског проблема", већ излаз из косовског чвора види искључиво тамо, где га Србија не види. Што ће бити кључни разлог, уколико буде изабран за позицију "медијатора ЕУ" између Београда и Приштине. Узевши све то у обзир, за Србију ће бити велика срећа ако јој Пахор на својој новој, добро плаћеној функцији не начини неку већу штету. Јер користи од тог именовања Београд и Србија – свакако имати неће.