Центар за друштвено-политичка истраживања (ЦДПИ) Републике Српске упутио је хитан позив немачком Бундестагу да се 22. април званично призна и обележава као Дан сећања на жртве геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској.
Центар оцењује да Немачка "сноси посебну одговорност", с обзиром на своју историјску улогу, да буде пример у промовисању разумевања мрачних поглавља историје и да ради на јачању утицаја толеранције и правде.
У писму се указује и на забрињавајућу недоследност у националној политици Немачке.
"Док је Немачка спонзорисала иницијативе у Генералној скупштини УН за признавање и осуду других скорашњих масовних злочина, истовремено се устручава да се потпуно и транспарентно суочи са својим историјским гресима и одговорношћу за геноцид над Србима у НДХ", наглашава ЦДПИ.
У писму се упозорава да тај селективни приступ не само да "поткопава кредибилитет Немачке на међународној сцени" већ доводи у питање и њен морални ауторитет да се залаже за људска права и правду широм света.
Како наводе, Немачка избегавањем признавања тог дела своје историје ризикује да буде виђена као неко ко се крије иза фасаде селективног памћења, одбијајући да у потпуности прихвати болан, али неопходан процес потпуног историјског помирења.
"Овај геноцид, као и други, треба да буде признат под смерницама Конвенције УН о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Одговорност је на глобалној заједници, укључујући Немачку, да призна такве злочине да би се спречило њихово понављање и да би се универзално поштовала људска права", наводи се у писму.
ЦДПИ наглашава да је 22. април значајан дан у историји Другог светског рата и људских права, дан када је 1945. године последња група затвореника у концентрационом логору Јасеновац, често називаном "Аушвиц Балкана", извела "очајнички и херојски пробој за слободу", одлучивши да се суочи са смрћу уместо да настави да трпи зверства.
Наглашавају да се 22. април обележава као Дан сећања на геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима под суровим режимом НДХ која је, како додају, деловала под политичком и војном контролом нацистичке Немачке.
Циљ писма је, како кажу, да се позабави "дубоким моралним неуспехом и системским превидом у историјском наративу Немачке, који кроз генерације наставља да наноси бол преживелима и њиховим породицама".
"Изостанак званичног признавања тог геноцида од стране Немачке неправда је коју до данас трпимо и која продубљује ране из прошлости", наводи се у писму.
Преживели логораши из злогласног усташког логора Јасеновац покушали су 22. априла 1945. године у очајничком јуришу на стражаре да се докопају слободе, али је у томе успело само 169 од њих 1.073.
Концентрациони логор Јасеновац био је највећи логор смрти у тадашњој фашистичкој Независној Држави Хрватској (НДХ).
Логор је формиран у августу 1941. године, а осмислио га је један од највећих ратних злочинаца тог доба Макс Лубурић, који био и први командант логора.
У тој, највећој фабрици смрти на Балкану, у Другом светском рату усташе су убиле на стотине хиљада људи, углавном Срба, Јевреја и Рома.
Од априла 1941. до маја 1945. године 73.316 малишана убијено је у усташкој НДХ, а Хрватска је током Другог светског рата била једино место у Европи у којем су постојали специјални логори за децу.
Само од децембра 1941. до априла 1942. године усташе су убиле 19.544 дечака и девојчица српске националности, а њихов идентитет утврђиван је касније.