Век српских и југословенских пописа: Кад је Београд имао 7.000 становника, а КиМ већински српско

Београд је 1834. године имао свега нешто више од 7.000 становника, а проценат писмености у држави тада је износио око четири одсто. Био је то први општи попис чије је неке од резултата на картама представио дипломирани правник Душан Дачић, који каже да је за њега картографија много више од хобија.

На синоћ отвореној изложби у Крагујевцу "Први век српских и југословенских пописа на картама (1834-1931)" представљено је више од тридесет мапа које је сам израдио са изабраним подацима са пописа.

Изложба на животнији начин сведочи о томе како се српско друштво развијало у првом веку обнове српске државности, каже Душан Дачић за РТ Балкан.

Објашњава да се у школама историја углавном учи кроз ратове, битке, владаре и војсковође, што је свакако важно и неопходно, али подаци који се тичу обичног, свакодневног живота често остају по страни.

"Обухваћен је период од првог општег пописа 1834. до последњег пописа у Краљевини Југославији из 1931. За један век се пролази од Кнежевине Србије до врхунца идеје ослобођења и успостављања заједничке државе јужних Словена. Неке теме се кроз карте понављају да би се ухватила нит развоја друштва. Понављају се теме писмености, густине становништва, административних промена, величине градова, вароши. На првом попису, на пример, Београд има 7.033 становника, 1921. има око 120.000", објашњава Дачић.

Такође, 1834. на том првом попису било је 678.000 становника, а 1931. има их око 14 милиона.

Како додаје, први пописи су били релативно штури, посматрано из данашњег угла, бавили су се тиме колико има војно способних људи или пореских глава. Касније се они усложњавају.

"На пример, најстарији попис за који сам нашао да је садржао податке о писмености на нивоу срезова, па чак и на нивоу села, датира из 1866. Писмених је тада било око четири одсто, а неки срезови су имали 0,6 одсто писмених", каже Дачић.

Карте израђује сам, за 95 одсто њих каже да до сада нису објављене, као и да их је урадио између 500 и 600.

"За једну од новијих карата које сам радио, о демографским губицима данашњих општина Параћин, Варварин и Ћићевац у ратовима 1912-1918, прошао сам сва села параћинске, варваринске и ћићевачке општине, 64 месне заједнице. У њима сам пописао погинуле и на основу тога извукао даљу анализу. Ако је у неком селу 90 погинулих колико је то процентуално учешће у односу на зрело мушко становништво 1910. када је био последњи попис пред Балканске ратове", каже Дачић.

Оно што се одмах уочава на овој карти јесте да је у највећем делу ове три општине страдало између 20 и 40 одсто мушког становништва, у просеку сваки трећи или четврти мушкарац.

Дачић је своје карте већ излагао на изложбама у Параћину и Трстенику, а крајем прошле године, изложбу је имао и на Економском факултету Универзитета у Источном Сарајеву на Палама. Ту су представљена његова истраживања о демографији сарајевске регије у протеклих пола века (1961-2013), као и административним променама и ратним догађајима током рата у БиХ (1992-1995) на тлу 10 општина предратног Сарајева.

Једна од карти везаних за ову тематику је и етничка слика општина које су од 1978. до 1991. чиниле град Сарајево и то према попису из 1961, првом на којем је као народносна одредница означен назив "Муслиман", како се наводи у легенди карте.

Дакле, у сарајевским општинама Срби су те 1961. чинили најбројнију скупину (42 одсто), док је муслимана и Југословена, како су се већином изјашњавали муслимани по вери, било 37 одсто, а само муслимана (по народности) 18 одсто. Друга Душанова карта показује да је Срба у Федерацији БиХ према попису из 1991. било 17,6 одсто, док их је према попису из 2013. свега 2,5 одсто.

Више карата које је поделио и на друштвеним мрежама везане су за податке који се односе на Косово и Метохију.

Једна се односи на етничку слику јужне српске покрајине са пописа Османског царства из 1903. године, а према којој су Срби православци чинили тада апсолутну већину на највећем делу територије. За разлику од 2011. године када су општине са српском већином, као што је већином познато, сконцентрисане углавном на северу Космета.

Такође, једна од Душанових карата приказује српско становништво на КиМ према попису из 1981. и 2011, а која показује да се за тих 30 година оно готово преполовило: са 14,9 одсто на 7,8 одсто. Као и да су 2011. бројне општине у којима Срба више готово уопште нема: њихов проценат је мањи од један одсто, у највећем делу, уствари, мањи чак и од 0,5 одсто.

Уз такву поразну статистику још више опомињуће делује карта о етнички мотивисаним нападима на Србе на КиМ током владавине Аљбина Куртија.

Подаци се односе на период од 1.1.2021. до 23.9.2023. и показују да је у том временском оквиру било 420 пријављених напада, а највише се односи на полицијску бруталност (137) којој су највише били изложени Срби на северу КиМ.