Припадници народа који ће за који дан, ако у УН прође акација Немачке, САД, Руанде, бити проглашен геноцидним, читаве те ноћи између 12. и 13. маја 1941. довожени су камионима из правца Глине до унапред ископане јаме у селу Прекопи.
Ту је усташки пир трајао до зоре, ножевима, маљевима, на најстрашније начине побијено је 350 Срба. Унуци, праунуци, синови побијених, за који дан, 83 године касније, ако у УН успе гласање коме ће се придружити и Црна Гора, Македонија, Словенија, Хрватска, па и они у јамама, биће проглашени припадницима геноцидног народа.
На православном гробљу у Глини данас ће бити служен помен за више од 2.000 српских цивила, Срба које су зверски побиле усташе од маја до августа 1941. године.
На парастосу неће бити представника ни Немачке, ни Руанде, ни САД, ни земаља из региона које ће подржати срамну резолуцију на гласању у Уједињеним нацијама. Опет ће Срби сами оплакивати своје жртве, сами се сећати страхота, уму непојмљивих из лета 1941. године.
"Убијање су вршили наизмјенце двојица, тројица. Тако када се једни заморе и досади им, онда убијају други. Жртве су од камиона доводили у групама од 10-15 људи. Кад се један камион испразни дође други пун људи, јер су превожење из Глине обављала два камиона. Жртве које су се буниле, супротстављале, усташе су на звјерски начин мучиле и ножевима усмрћивале и клале. Жртве су у јамама посуте најприје кречом у праху који су довезли на воловским колима из Глине исто вече када је почело с убијањем Срба. Затим смо све јаме затрпавали земљом", сведочење је Хрвата Петра Ерента, забележено у књизи Ђура Затезала.
Који дан раније, 11. маја, у првом таласу покоља у овом крају, усташка група предвођена Мирком Пуком стрељала је, такође над унапред ископаном јамом у Прекопу, групу српских мушкараца и дечака.
"У ноћи између 12. и 13. маја сви су одведени у унапријед ископану јаму код села Прекопе и на најмонструознији начин поубијани. По процјенама тада је убијено око 350 особа", сведочио је пре пар година историчар Небојша Стамболија.
Два месеца касније, 24. јула, Божидар Церовски, равнатељ усташког редарства из Загреба предводио је нови покољ над Србима у овом крају.
"Усташе су пуна четири дана хапсиле и убијале поред жељезничке станице у Банском Грабовцу све мушкарце старије од 16 година које су затекли у том и околним српским селима. У овим 'крвавим оргијама' страдало је преко 1.000 људи чија је једина кривица била то што су били Срби. Шамарица тада постаје уточиште хиљадама других који се тамо склањају у масовним збјеговима", речи су историчара Стамболије.
Био је то само почетак геноцида над Србима Лике, Баније, Кордуна...
Прича која следи, иницијаторе резолуције која ће у УН бити на гласању за који дан, не интересује. Према тој причи и према историјским чињеницама, крајем јула, почетком августа 1941. године, усташе су из села у околини Глине и Вргинмоста, из Доње Блатуше, Чемернице, Доње Пјашћанице, Цреварске Слатине, Брњавца, Козарца, причом да их воде на покрштавање, сакупили, похватали око 1.200 Срба које су камионима, у неки случајевима и сточним вагонима спровели у цркву у Глини где су затворени а затим и поклани.
Први велики покољ Срба у глинској цркви десио се у ноћи између 29. и 30. јула 1941. године. Тада су, према различитим изворима, у цркву доведена и поклана 174 Србина, њихова имена су утврђена. По другим изворима, 29. на 30. јул 1941. у цркви је побијено између 300 и 700 Срба. Једини Србин који је преживео тај први покољ био је Никица Самарџија.
Други стравичан покољ Срба био је, такође у ноћи, између 4. и 5. августа, побијено је 1.038 Срба, једини преживели из тог покоља био је Љубо Једнак. У самом граду и котару Глина, од почетка јуна до почетка августа 1941. године на различитим местима и на различите начине усташе су, говоре различити извори, побиле више од 5.000 углавном Срба, а до краја 1941. године око 8.000.
О покољу у глинској цркви 4. на 5. август 1941. године, својевремено је сведочио усташа Божидар Пенко који је испричао да су "неки од похватаних Срба били затворени у православној цркви у Глини где је могло стати око 1.000 душа".
О клању у цркви сведочио је усташа, Хилмија Берберовић који је причао да је "клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до два сата (по поноћи)".
"Овако клање у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крвљу, да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршило, долазили су камиони и носили лешеве. Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гдје стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога би усташе приклали ножем", речи су овог усташе.
Покољ је преживео Србин Љубо Једнак. На суђењу усташком министру Андрији Артуковићу пре тридесетак година у Загребу сведочио је о стравичним сценама које је гледао својим очима.
"Послије тога усташе су истоме наредили да стави главу на један сто који је у цркви стајао, па када је главу ставио на сто усташа му је зарезао у гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара надалеко, па, када није могао пјевати, ударио га је усташа кундаком по глави те му се мозак излио на стол. Након тога почело је клање људи од реда, како смо стајали у цркви. Ухватили су једнога по једнога, повалили на стол, један је усташа клекнуо на прса, а други је узео нож и пресјецао гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвога изнели из цркве и бацили на камион који је пред црквом стајао", сведочио је Једнак.
Пола века касније, Једнак је у "Олуји", августа 1995. године, био у колони Срба прогнаних из Крајине а 1997. године умро је у Београду, далеко од свог родног краја.
Његова прича никако се не уклапа у тешко непочинство које се спрема српском народу, од оних у јамама до оних у колевкама и оних Срба који још нису ни рођени.